Sadržaj

Mit o Sizifu

Uvod

Sizif (grč. Σίσυφος, lat. Sisyphus) u grčkoj mitologiji bio je kralj Efira (Εφύρα), grada koji se u kasnijoj tradiciji poistovećuje sa Korintom. Smatran je sinom Eola (osnivača Eolije, i eolskog plemena) i Enarete, te se često opisuje kao pripadnik moćne dinastije koja je imala veze i sa bogovima i sa junacima antičkog sveta. Njegovo ime i mit postali su sinonim za uzaludan, beskonačan i ponavljajući rad, jer su, prema predanju, bogovi podzemlja osudili Sizifa da večno gura ogroman kamen uz strmu padinu. Kada bi se približio vrhu, kamen bi se ponovo otkotrljao do podnožja, čime se ciklus iznova nastavljao bez kraja i svrhe.12

Ova kazna, poznata kao “sizifovski rad” (eng. Sisyphean task), predstavlja arhetipsku sliku besmislenog i repetitivnog napora koji nikada ne dovodi do cilja. Pojam se koristi u filozofiji, književnosti i svakodnevnom jeziku za opisivanje zadataka koji su inherentno uzaludni, poput pokušaja da se postigne nemoguće ili da se prevaziđu prepreke koje su nepremostive. U modernim interpretacijama, mit o Sizifu simbolizuje egzistencijalnu borbu čoveka protiv apsurdnosti koju mu sâm život nameće, kako je to isticao Alber Kami u svom eseju ”Mit o Sizifu” (1942), gde Sizif postaje čovek (heroj) apsurda zbog toga što prihvata svoju sudbinu.3

Poreklo i genealogija

Sizif je bio član eolske dinastije, koja vodi poreklo od Deukaliona i Pire, prema određenim izvorima jedinih koji su preživeli veliki potop u grčkoj tradiciji.4 Kao sin Eola, boga vetra i osnivača eolskog plemena, i Enarete, bio je Salmonejev brat i unuk eponimnog junaka Helena.5 Prema nekim izvorima, osnovao je grad Efir (Εφύρα), koji se u kasnijoj tradiciji poistovećuje sa Korintom6, i smatran je jednim od najlukavijih smrtnika u grčkoj mitologiji, često upoređivan sa Odisejem zbog svoje prepredenosti.7

Njegova žena bila je Meropa, jedna od sedam Plejada, kćerka Atlasa i Plijone.8 Zajedno su imali više sinova, uključujući Glauka, Ornitijona, Tersandara i Alma, iako se popis može razlikovati u zavisnosti od izvora.9 Glauk je najpoznatiji kao otac Belerofonta, a prema nekim predanjima, njegovo hranjenje konja ljudskim mesom izazvalo je gnev bogova.10

Sizifovo porodično stablo (skraćena verzija):

  • Ime: Sizif (Σίσυφος, Sisyphus)
  • Titula: Kralj Efira (Korinta)
  • Roditelji: Eol, Enareta
  • Supružnik: Meropa
  • Deca: Glauk, Ornitijon, Tersandar, Alm
  • Poreklo: Eolska dinastija

Narativ i varijacije mita

Sizif je bio poznat po svojoj lukavosti i brojnim prevarama, što ga je na kraju dovelo do pomenutog sukoba sa bogovima, i postoji nekoliko epizoda koje se mogu uvrstiti u glavne razloge za njegovu kaznu u podzemlju.11

Egina i nadmudrivanje Tanatosa

Ključni događaj koji je označio početak njegovog sukoba s olimpijskim bogovima bila je epizoda sa Eginom, kada je Sizif, kralj Efira, posmatrao Zevsa kako u obliku orla otima Eginu, kćer rečnog boga Asopa. Kada je Asop potražio pomoć u pronalaženju svoje kćeri, Sizif mu je otkrio Zevsovu tajnu u zamenu za izvor vode za svoj grad, čime je izdao vrhovnog boga i izložio se njegovom besu.12 Ovaj čin hubrisa označio je početak njegovog pada.

Sukob se dalje produbljivao zbog Sizifove smelosti da nadmudri samu Smrt (Tanatosa). Kada ga je Zevs poslao Tanatosa da ga odvede u Had, Sizif ga je lukavo vezao lancima, prema nekim verzijama izrađenim od strane Hefesta – čime je zaustavio sve smrtne procese na Zemlji. Ovaj čin je izazvao sveopšti haos, posebno u ratovima koji su izgubili smisao zbog nemogućnosti smrti. Bog rata Ares oslobodio je Tanatosa, ali Sizif nije odustao od svojih prevara. Pre smrti, naredio je svojoj ženi Meropi da ne obavi pogrebne obrede i da ne pokopa njegovo telo, koristeći to kao osnovu da u podzemlju ubedi Persefonu – a u nekim verzijama Hada i Persefonu zajedno – da ga pusti natrag na Zemlju kako bi osigurao pravilan pogreb, obećavajući pritom povratak. Međutim, jednom oslobođen, odbio je da se vrati, i nastavio da živi dok ga nije Hermes prisilno vratio u Had.13 Posledica svih ovih postupaka došla je u vidu večne kazne (na koju su ga bogovi osudili): guranje ogromnog kamena uz padinu, koji se svaki put otkotrljavao do podnožja pre dostizanja vrha, simbolizujući beskonačan i uzaludan trud. Ovaj narativ, zabeležen kod Homera (Odiseja 11.593–600) i Apolodora (Biblioteka 1.9.3), naglašava sukob između smrtničkog lukavstva i božanske pravde, čineći Sizifa arhetipom otpora sudbini.

Varijacije mita

Mit o Sizifu obuhvata brojne varijacije koje dodatno naglašavaju njegovu moralnu sumnjivost i proširuju priču o njegovim delima. Prema nekim predanjima, Sizif je mrzeo svog brata Salmoneja, i zbog toga se konsultovao sa proročištem kako bi smislio plan za njegovo ubistvo. Takođe je zaveo Salmonejovu kćer Tiro i začeo sa njom decu, koju je Tyro kasnije ubila. Ovo je dodatno produbilo porodični sukob.14 Takođe je ubijao i pljačkao putnike, kršeći zakone gostoprimstva (xenia) – čime je podsećao na Prokrusta, i postao sinonim za zloglasnog prekršajitelja društvenih normi.15 Prema drugim izvorima, osnovao je Istmijske igre u čast Melikerta, što ukazuje na njegovu ulogu u kulturnim i religijskim praksama, iako je ovo delo često tumačeno kao pokušaj da ublaži svoju krivicu.16

Kasnije verzije mita sugerišu da je Sizif bio otac Odiseja (preko Antikleje), što je zasnovano na sličnosti u njihovoj prepredenosti, iako ova veza ostaje sporna u klasičnim tekstovima.17 Dodatne varijacije uključuju tvrdnje da je Sizif pokušao da veže samog Hada umesto Tanatosa ili da je tražio besmrtnost, što dodatno objašnjava ozlojeđenost bogova i težinu njegove kazne.18 Ove raznolike priče, zabeležene u antičkim izvorima poput Apolodora i Higina, ukazuju na Sizifa kao složenu figuru čija moralna ambivalentnost i prilagodljivost prilagođavaju mit različitim narativnim potrebama.

Funkcija i struktura mita o Sizifu

Mit o Sizifu funkcioniše na više nivoa — od neposredne religijske norme do apstraktne filozofske metafore — i zbog toga zadržava pažnju antičkih pripovedača, filozofa i modernih mislilaca. U nastavku sledi sistematska razrada glavnih funkcija i strukturalnih osobina mita.19

Struktura mita (narativna i simbolička)

Mit ima jednostavnu kompoziciju: prekršaj (Sizifova lukavost i obmana), božanska intervencija (hvatanje i osuda), i simbolička kazna (večito guranje kamena). Ova linearna sekvenca — prekršaj → kazna → eternitet kazne — čini jezgro mitske strukture, ali omogućava višeslojnu simboličku interpretaciju:20

  • Akcioni sloj: Konkretni događaji uključuju vezivanje Tanatosa, otkrivanje Zevsove tajne o Egininoj otmici, i povratak iz podzemlja.21
  • Mističko-simbolički sloj: Kamen simbolizuje teret egzistencije i uzaludnost života (apsurd), dok uspon i pad odražavaju ljudsko nastojanje protiv neizbežnih prirodnih sila.22
  • Alegorijski sloj: Kazna služi kao moralno uputstvo, odražavajući grčki koncept nomos/themis (zakon i društveni poredak).23

Strukturno, mit poseduje dualnost: završen mitski čin (osuda) i otvoreni simbolički ciklus (beskrajnost kazne), što omogućava trajno rezonovanje u različitim interpretativnim tradicijama.24

Funkcije mita

  1. Etičko-religijska (normativna) funkcija: U antičkom kontekstu, mitovi poput Sizifovog služe kao sredstva uređivanja (normiranja), pokazujući posledice kršenja božanskih i društvenih pravila. Kazna predstavlja opomenu protiv hubrisa (oholosti) i potiče metanoiu (moralno obnavljanje). Ova funkcija služi kao validacija religijske norme o poštovanju themis.25
  2. Kosmičko-kosmološka funkcija: Mit artikuliše stabilnost kosmičkog poretka, gde smrt i podzemlje imaju trajnu ulogu. Večna kazna u Hadu ispravlja narušavanje tog reda, potvrđuje nepromenljivost granica.26
  3. Socio-politička funkcija: Mit u vidu legitimacije sankcija protiv destabilizatora zajednice, prikazuje i obnovu kolektivnog poretka nakon kršenja. Vernant i Detienne ističu refleksiju pravila koja su nametnuta od strane vlasti.27
  4. Psihološka i ritualna funkcija: Mit odražava psihičke procese (ponavljanje, tugovanje) i pripremu za susret sa smrću u ritualnom kontekstu, čime služi kao terapeutski obrazac. Jung i Eliade podržavaju ovu interpretaciju.28
  5. Estetsko-literarna funkcija: Sizif je potentna metafora truda i besmisla u književnosti i umetnosti, on omogućava adaptacije od alegorije do egzistencijalne parabole.29

Interakcija između funkcija – višeslojna semantika

Funkcije mita o Sizifu ne postoje izolovano, već se prepliću u složenu mrežu značenja, stvarajući višeslojnu semantiku koja obogaćuje njegovu interpretativnu moć. Etičko upozorenje, koje naglašava posledice hubrisa i kršenja themis, prelazi u psihološku metaforu, prikazujući unutrašnju borbu pojedinca s besmislenošću i ponavljanjem. Ova tranzicija omogućava mitu da reflektuje univerzalne ljudske emocije, poput očaja i otpora, što se pronalazi i kod Junga, u analizama arhetipova (Archetypes, str. 300), i dolazi do toga kako simbolika kamena odražava nesvesne konflikte i projekcije ljudske psihe.

S druge strane, normativna uloga, koja jača društvene i religijske norme, podržava socio-političku funkciju, legitimizujući autoritet i sankcije protiv onih koji ugrožavaju kolektivni poredak, kao što su ukazali Žan-Pjer Vernan (Myth and Thought) i Marsel Detijen (The Creation of Mythology) kroz svoje analize mitoloških narativa kao odraza društvene strukture. Ova dinamika polisemije (višeznačnosti) omogućava mitu da se prilagođava različitim kulturnim kontekstima, pružajući platformu za reinterpretaciju kroz istoriju – od antičkih ritualnih praksi, gde je mit služio kao uputstvo za ponašanje, do modernih filozofskih diskursa koji istražuju egzistenciju.

Valter Burkert naglašava da takva fleksibilnost proizilazi iz sposobnosti mita da integriše kontradiktorne perspektive, poput sukoba između individue i kolektiva, čime postaje živi kulturni artefakt sposoban da rezonuje kroz generacije. Ova interakcija dodatno potvrđuje ulogu mita kao dinamičnog sistema simbola, što je Vernan dodatno razradio u kontekstu grčkih mitova kao alata za razumevanje društvenih normi.30

Interpretacije kroz istoriju

Mit o Sizifu, osnivaču Korinta i lukavom kralju koji je više puta prevario bogove i smrt, evoluirao je od antičkih priča o kazni i hubrisu do modernih simbola egzistencijalne borbe, apsurda i društvenog otuđenja. U grčkoj mitologiji, Sizif je osuđen da večno gura kamen uz brdo u Hadu, samo da bi se ovaj ponovo otkotrljao nazad u podnožje, predstavljajući besmisleni trud.31 

Antičke interpretacije

U antičkom grčkom svetu, Sizif je prvenstveno simbolizovao lukavstvo (mētis), drskost prema bogovima (hubris) i neizbežnu kaznu za prekoračenje granica između smrtnika i besmrtnih.32 Ovaj mit nije bio samo moralna priča, već je odražavao i lokalne rituale, genealoške legende i kosmološke teme. Homer u Odiseji prvi put opisuje Sizifovu kaznu u podzemlju: “Vidim Sizifa u strašnim mukama, gura ogroman kamen obema rukama… Ali čim ga dogura do vrha, težina ga prevlada i on se otkotrlja nazad u ravnicu.”32 Ovo nije samo opis kazne, već nagoveštaj večnog ciklusa, gde Sizif predstavlja čoveka koji izaziva sudbinu svojom inteligencijom, ali na kraju gubi.

Pindar, u svojim odama i fragmentima, ističe Sizifovu obmanu Zevsa i bogova, povezujući ga sa korintskom genealoškom tradicijom; on ga opisuje kao “najlukavijeg među smrtnicima”, dok drugi izvori naglašavaju i njegovu vezu sa rečnim bogom Asopom i lokalnim mitovima o vodi i plodnosti.33 Pauzanije u Opisu Grčke dodaje ritualni aspekt: opisuje korintske legende o Sizifovoj palati, njegovoj prevari smrti (vezao je Tanatosa) i lokalne varijante gde je Sizif osnivač grada, sa naglaskom na herojske grobove i festivale koji slavljaju njegovu mudrost, ali i kaznu kao upozorenje na posledice hubrisa.34

Ove interpretacije nisu filozofski duboke poput kasnijih, već služe kao etički i etimološki narativi; kasniji autori poput Lukrecija tumače Sizifa kao alegoriju političke ambicije i uzaludnog truda.35 36

Psihoanalitička i psihološka tumačenja

Analitičari poput Oto Ranka37 i Eriha Froma38 ne pominju Sizifa eksplicitno, ali njihov teorijski okvir — analiza mitova, kompulzivnog ponavljanja, otuđenja i društvenih pritisaka — mogu se primeniti za interpretaciju Sizifovog mita u psihološkom kontekstu. Jung takođe ne navodi Sizifa direktno, ali njegovi koncepti arhetipova i univerzalnih simbola pružaju okvir za razumevanje Sizifa kao figure večnog junaka, koji simbolizuje neprekidnu borbu i suprotstavljanje neizbežnim izazovima39. Ovakav pristup omogućava sagledavanje mita o Sizifu ne samo kao klasične priče o kazni, već i kao arhetipske slike ljudske težnje, otpora i cikličnog ponavljanja, što doprinosi njegovoj interpretativnoj vrednosti u modernoj psihologiji i literarnoj teoriji.

Filozofska tumačenja

Mit o Sizifu, antički narativ zabeležen u delima Homera40 i kasnijih izvora41, opisuje kralja Sizifa iz Korinta (ovaj deo se odnosi na kasnije izvore) koji je, zbog svoje obmane i prkosa bogovima, osuđen da večno gura kamen uz brdo, samo da bi ga ovaj iznova oborio nazad. Ovaj mit je u modernoj filozofiji dobio naročit značaj kroz već pomenuti esej koji je napisao Alber Kami42, u kojem postaje polazna tačka za razmatranje problema apsurda i ljudske egzistencije.

Samoubistvo kao filozofsko pitanje

Alber Kami svoj esej otvara tvrdnjom da je „samo jedno zaista ozbiljno filozofsko pitanje – pitanje samoubistva“43. Polazna teza glasi da je prvi zadatak filozofije razjasniti da li je život, suočen s apsurdom, vredan življenja. Mit o Sizifu Kami tumači i razrađuje kao simbol ljudskog položaja i evocira sledeću sliku: čovek koji svoj ulaže trud u svet lišen konačnog smisla, ali ipak u tome istrajava.

Apsurd i njegovo prihvatanje

Kamijev centralni koncept je „apsurd“ – nesklad između čovekove težnje za smislom i tišine sveta44. Mit o Sizifu je paradigmatičan jer pokazuje kako borba može postojati i onda kada nema krajnjeg cilja, i kada se samoubistvo razmatra kao potencijalno racionalan čin. Sizif je svestan svoje kazne, ali ta svest istovremeno postaje izvor njegove slobode: „Treba zamisliti Sizifa srećnim“45.

Uloga mita u filozofskoj konstrukciji

Upotreba mita kojom se Kami vodi u eseju nije alegorijska u klasičnom smislu, već egzistencijalna. Sizif ne stoji za određeni filozofski sistem, već za „opštu metaforu čoveka“ suočenog s besmislenim naporima, ali i sposobnog da prkosi i time stvara vrednost u samom činu življenja.46

Mit o Sizifu, u interpretaciji koju je Kami dao, prevazilazi antičku priču i postaje temeljno filozofsko oruđe koje služi za dublje razumevanje apsurda. Od Homera40 do Kamija42, figura Sizifa prelazi put od mitološke kazne do egzistencijalnog simbola: čoveka koji, iako lišen krajnjeg smisla, potvrđuje život i svet kroz svesno prihvatanje njegove težine. Prihvata apsurd u svim njegovim nijansama.

Kulturni uticaj

Mit o Sizifu je kroz vekove oblikovao percepciju sveta u književnosti, filozofiji i umetnosti, u vidu arhetipskog simbola čoveka suočenog sa apsurdom života. Kako je Alber Kami istakao u svom delu Mit o Sizifu, Sizif nije samo mitski lik već i promišljanje o čovekovoj borbi sa besmislom i repetitivnošću svakodnevnog života. Njegova priča, dokumentovana u starim mitovima i knjigama, inspirisala je savremeni roman – kao i eseje i drame koje istražuju granice ljudskog iskustva i suštinu filozofije života. Umetnost, od klasičnih reljefa i skulptura do savremenih vizuelnih interpretacija, koristi Sizifa kao simbol neumornog truda i pokušaja čoveka da pronađe smisao u svetu koji često deluje apsurdno. Ovaj mitski motiv, prisutan u knjigama, ali i u modernoj kulturi, naglašava kako priče i umetnički izrazi mogu reflektovati filozofske dileme o životu, egzistenciji i ljudskom nastojanju da se suprotstavi nemogućim izazovima.

Književnost XX veka

U književnosti 20. veka, kritičari često identifikuju „sizifovski“ motiv u delima Samjuela Beketa. U Čekajući Godoa (drama objavljen 1953.) junaci učestvuju u beskonačnim i repetitivnim radnjama koje odražavaju Sisifovu situaciju: besmisao i stalno vraćanje na početak. Iako Beket eksplicitno ne pominje Sizifa niti Kamija, akademska literatura prepoznaje jaku paralelu između njegovih drama i filozofskih pitanja apsurda i besmisla.47 48 Ovakvo tumačenje omogućava da se Sizifov arhetip sagleda kao trajni model za istraživanje ljudske egzistencije u književnosti.49

Umetnost i vizuelna kultura

Mit o Sizifu inspirisao je i likovne umetnike: od renesansnog Ticijana50 do nadrealista poput Salvadora Dalíja (veza je više interpretativna)51. Skulptura Ogista Rodena u The Gates of Hell (1880–1917)52 indirektno evocira Sizifov motiv kroz prikaz večne kazne i borbe. Antički reljefi i vaze iz 5. veka p.n.e. takođe dokumentuju motiv kotrljanja kamena kao alegoriju napora i kazne.53

Popularna kultura

U savremenoj kulturi, Sizif je simbol uzaludnog truda, ali i otpora besmislu: izraz „sizifovski posao“ postao je deo engleskog jezika kao idiom za beskonačan i repetitivan rad.54 Film The Rock (1996) koristi motiv kamena i borbe protiv prepreka kao simbol iskušenja i napora.55 U stripovima, Sandman (vol. 4, 1991) uključuje Sizifa kao simbol večne borbe.56 Videoigra Hades (2020) takođe ga prikazuje kao lik koji ilustruje besmislene i ciklične zadatke.57

Literatura

Primarna literatura

  • Apolodor. (1921). The Library (J. G. Frazer, Prev.). Harvard University Press. (Zabeležava detalje o Sizifovim prevarama i kazni u Bibliotheca 1.9.3.)
  • Beckett, S. (1953). Waiting for Godot. Faber & Faber. (Sadrži implikacije sizifovskog motiva kroz repetitivne radnje.)
  • Camus, A. (1942). Le Mythe de Sisyphe. Gallimard, Paris. (Ključni filozofski esej koji reinterpretira Sizifa kao heroj apsurda.)
  • Homer. (1919). Odiseja (A. T. Murray, Prev.). Harvard University Press. (Prvi opis kazne u XI.593–600.)
  • Hesiod. (2008). Theogony (M. L. West, Prev.). Oxford University Press. (Aludira na kosmički poredak i kazne poput Sizifove, 735–755.)
  • Hyginus. (1960). Fabulae (M. Grant, Prev.). University of Kansas Press. (Nudi varijacije mita, uključujući Fabulae 60.)
  • Ovidije. (1916). Metamorfoze (F. J. Miller, Prev.). Harvard University Press. (Spominje Sizifa u IV.450–463 i kontekst otmice Egine.)
  • Pausanias. (1918). Opis Grčke (W. H. S. Jones, Prev.). Harvard University Press. (Opisuje lokalne korintske legende i rituale, 2.1.3.)
  • Pherecydes. (2004). Fragmenti (D. E. Gerber, Prev.). Harvard University Press. (Sadrži fragmente o Sizifovim prevarama, fr. 119.)
  • Pindar. (1997). Fragmenti (W. H. Race, Prev.). Harvard University Press. (Oblaže Sizifovu lukavost u Olimpijskim odama 13.52 i fragmentima.)

Sekundarna literatura

  • Britannica. (n.d.). Sisyphus. Encyclopædia Britannica. (Opšti pregled mita i njegovog kulturnog uticaja.)
  • Burkert, W. (1985). Greek Religion. Harvard University Press. (Analizira mitološke strukture i funkcije, str. 185, 190.)
  • DailyHistory.org. (n.d.). The Myth of Sisyphus. (Pruža istorijski kontekst i varijacije mita.)
  • Detienne, M. (1986). The Creation of Mythology (M. Cook, Prev.). University of Chicago Press. (Istražuje socio-političke implikacije, str. 45.)
  • Eliade, M. (1959). Cosmos and History: The Myth of the Eternal Return. Harper & Row. (Raspravlja o ritualnim i kosmičkim funkcijama, str. 88.)
  • Esslin, M. (1961). The Theatre of the Absurd. Doubleday. (Povezuje Beketova dela sa apsurdnim motivima, str. 23–30.)
  • Fromm, E. (1955). The Sane Society. Rinehart & Company. (Pruža psihološki okvir za mitove, str. 150.)
  • GreekMythology.com. (n.d.). Sisyphus. (Nudi detalje o varijacijama mita.)
  • Hamilton, E. (1942). Mythology. Little, Brown and Company. (Pruža pregled mita i njegovih elemenata, str. 185, 439–440, 488.)
  • Jung, C. G. (1959). Archetypes and the Collective Unconscious (R. F. C. Hull, Prev.). Princeton University Press. (Istražuje arhetipove, str. 300.)
  • LIMC. (1994). Lexicon Iconographicum Mythologiae Classicae, vol. VII. Artemis Verlag. (Dokumentuje antičke prikaze, str. 780–785.)
  • Mythopedia. (n.d.). Sisyphus. (Moderne interpretacije kazne.)
  • OED. (2010). Oxford English Dictionary, 3rd ed., s.v. “Sisyphean”. (Definira termin “Sisyphean” kao uzaludan trud.)
  • Pountney, R. (1985). Theatre of Shadows: Samuel Beckett’s Drama. Faber & Faber. (Analizira strukturalne paralele u Beketovim delima.)
  • Rank, O. (1909). The Myth of the Birth of the Hero. Deuticke. (Pruža teorijski okvir za mitove.)
  • Rose, H. J. (1959). A Handbook of Greek Mythology. Methuen. (Pruža detalje o mitu i simbolici, str. 78, 233, 252–253.)
  • Theoi.com. (n.d.). Sisyphos. (Pruža enciklopedijski pregled mita.)
  • Vernant, J.-P. (1983). Myth and Thought Among the Greeks. Routledge. (Istražuje strukture i funkcije mita, str. 123, 125, 128, 200, 210.)

 

Reference

  1. Homer, Odiseja 11.593–600; Apollodorus, Biblioteka 1.9.3; Hamilton, Mythology, str. 185, 439–440; Rose, A Handbook of Greek Mythology, str. 78, 233, 252–253.[↩]
  2. Britannica, “Sisyphus”; Theoi.com, “Sisyphos”.[↩]
  3. Camus, Le Mythe de Sisyphe; Rose, A Handbook of Greek Mythology, str. 78 (moderne interpretacije kazne); Mythopedia, “Sisyphus”.[↩]
  4. Apolodor, Biblioteka 1.7.2; Ovidije, Metamorfoze 1.260–415.[↩]
  5. Hesiod, Katalog žena fr. 43a; Apolodor, Biblioteka 1.7.3; Hamilton, Mythology, str. 488; Rose, A Handbook of Greek Mythology, str. 233.[↩]
  6. Homer, Ilijada 6.152; Apolodor, Biblioteka 1.9.3.[↩]
  7. Hamilton, Mythology, str. 488; Rose, A Handbook of Greek Mythology, str. 233; Greek Legends and Myths, “Sisyphus”.[↩]
  8. Apolodor, Biblioteka 1.9.3; Ovidije, Metamorfoze 6.403.[↩]
  9. Apolodor, Biblioteka 3.1.1; Hamilton, Mythology, str. 200; Rose, A Handbook of Greek Mythology, str. 303.[↩]
  10. Ovidije, Metamorfoze 6.403; Hamilton, Mythology, str. 200; Britannica, “Glaucus of Potniae”.[↩]
  11. Homer, Odiseja 11.593–600; Apolodor, Biblioteka 1.9.3; Hamilton, Mythology, str. 454–455; Britannica, “Sisyphus”.[↩]
  12. Pindar, Olimpijske ode 13.52; Apolodor, Biblioteka 3.12.6; Hamilton, Mythology, str. 454–455.[↩]
  13. Homer, Odiseja 11.593–600; Ferekides fr. 119; Higinus, Fabulae 60; Rouz, A Handbook of Greek Mythology, str. 252–253.[↩]
  14. Apolodor, Biblioteka 1.9.8; DailyHistory.org, “The Myth of Sisyphus”.[↩]
  15. Britannica, “Sisyphus”; GreekMythology.com, “Sisyphus”.[↩]
  16. Pauzanija, Opis Grčke 2.1.3; Pindar, fragmenti.[↩]
  17. Sofokle, Filoktet fr.; Ovidije, Metamorfoze 13; Wikipedia, “Sisyphus”.[↩]
  18. GreekMythology.com, “Sisyphus”; DailyHistory.org, “The Myth of Sisyphus”.[↩]
  19. Vernant, Myth and Thought, str. 123; Camus, Le Mythe de Sisyphe, str. 119.[↩]
  20. Homer, Odiseja XI.593–600; Apolodor, Biblioteka 1.9.3; Hamilton, Mythology, str. 439–440.[↩]
  21. Pherecydes fr. 119; Hyginus, Fabulae 60; Theoi.com, “Sisyphos”.[↩]
  22. Rose, A Handbook of Greek Mythology, str. 78; Camus, Le Mythe de Sisyphe, str. 120.[↩]
  23. Vernant, Myth and Thought, str. 128.[↩]
  24. Burkert, Greek Religion, str. 185.[↩]
  25. Homer, Odiseja XI; Pindar, fragmenti; Apolodor, Biblioteka 1.9.3; Vernant, Myth and Thought, str. 125.[↩]
  26. Hesiod, Theogony 735–755; Pausanias, Opis Grčke 2.1.3.[↩]
  27. Vernant, Myth and Thought, str. 200; Detienne, The Creation of Mythology, str. 45.[↩]
  28. Jung, Archetypes, str. 300; Eliade, Cosmos and History, str. 88.[↩]
  29. Camus, Le Mythe de Sisyphe; Hamilton, Mythology, str. 439.[↩]
  30. Vernan, Myth and Thought, str. 200, 210; Burkert, Greek Religion, str. 190; Jung, Archetypes, str. 300; Detijen, The Creation of Mythology, str. 45.[↩]
  31. Hamilton, Mythology, str. 454–455.[↩]
  32. Homer, Odiseja, XI.593–600.[↩][↩]
  33. Pindar, Olimpijska oda 13; fragmenti, uključujući 94b Snell-Maehler.[↩]
  34. Pausanias, Opis Grčke, 2.1.3–2.4.3.[↩]
  35. Lukrecije, De rerum natura, III.995–1002.[↩]
  36. Hamilton, Mythology, str. 200, 488.[↩]
  37. Rank, O., The Myth of the Birth of the Hero[↩]
  38. Fromm, E., The Sane Society, str. 150[↩]
  39. Jung, C. G., Archetypes and the Collective Unconscious, 1959[↩]
  40. Homer, Odiseja XI, 593–600[↩][↩]
  41. Apolodor, Bibliotheca I.9.3[↩]
  42. Camus, A., Le Mythe de Sisyphe, Gallimard, Paris, 1942[↩][↩]
  43. Camus, A., Le Mythe de Sisyphe, Gallimard, Paris, 1942, str. 15[↩]
  44. Camus, A., Le Mythe de Sisyphe, Gallimard, Paris, 1942, str. 32[↩]
  45. Camus, A., Le Mythe de Sisyphe, Gallimard, Paris, 1942, str. 123[↩]
  46. Camus, A., Le Mythe de Sisyphe, Gallimard, Paris, 1942, str. 120[↩]
  47. Esslin, M., The Theatre of the Absurd, Doubleday, 1961[↩]
  48. Pountney, R., Theatre of Shadows: Samuel Beckett’s Drama, Faber & Faber, 1985[↩]
  49. Beckett, S., Waiting for Godot, Faber & Faber, 1953[↩]
  50. Tiziano, Sisyphus, 1548–1549, Prado Museum[↩]
  51. Dalí, S., The Endless Enigma, 1938, Musée National d’Art Moderne, Pariz[↩]
  52. Rodin, A., The Gates of Hell, 1880–1917, Musée Rodin[↩]
  53. LIMC, vol. VII, 1994, str. 780–785[↩]
  54. OED, 3rd ed., s.v. “Sisyphean”, 2010[↩]
  55. Bay, M., The Rock, Hollywood Pictures, 1996, IMDb ID: tt0117500[↩]
  56. Gaiman, N., Sandman: Season of Mists, DC Comics, 1991[↩]
  57. Supergiant Games, Hades, 2020, Steam ID: 1145360[↩]