Sadržaj

Mit o Narcisu

Uvod

Narcis (grč. Νάρκισσος, Nárkissos; lat. Narcissus) je u grčkoj mitologiji bio mladić izuzetne lepote, koji se prema mitu, začaran sopstvenim odrazom, zaljubljuje u sebe i umire od neuzvraćene ljubavi. Njegovo ime se tradicionalno povezuje sa grčkom rečju narkē (νάρκη), što znači „ukočenost“ ili „omamljenost“, aludirajući na stanje zanesenosti i obamrlosti koje ga je zadesilo dok je promatrao svoj lik u vodi.1 (Napomena: Iako etimološko poreklo imena Nárkissos nije do kraja utvrđeno, ta asocijacija simbolično odražava stanje zanesenosti i obamrlosti koje ga je obuzelo dok je promatrao svoj odraz u vodi.)

Najpoznatija verzija mita o Narcisu potiče iz Ovidijevih Metamorfoza2, gde se opisuje kako je na sina rečnog boga Kefisa (Cephissus) i nimfe Liriope bačena kletva – da se zaljubi u sopstveni odraz, što je i dovelo do njegove smrti i kasnijeg preobražaja u cvet. Prema Pauzaniju3, mit pored ove ima i stariju (beotsku) verziju, u kojoj Narcis tuguje za preminulom sestrom bliznakinjom, dok Konon4 donosi pripovest o prokletstvu koje mu je uputio odbijeni zaljubljenik Ameinijas.

Mit o Narcisu zauzima značajno mesto u grčkom i rimskom mitološkom nasleđu, jer spaja motive lepote, refleksije i samoprepoznavanja. Njegova tragična sudbina, u kojoj se ljubav pretvara u samouništenje, odražava temeljni mitološki problem – granicu između slike i stvarnosti, privida i istine.5

U antičkoj književnosti i umetnosti, Narcis je postao simbol samoljublja, mladosti i prolazne lepote6, dok je u modernoj misli njegovo ime postalo sinonim za psihološki fenomen narcizma, koji je prvi sistematski definisao Sigmund Frojd u eseju Uvod u narcizam (1914)7. Kasniji autori, poput Eriha Froma, sagledavali su narcizam šire – ne samo kao individualni psihološki poremećaj, već i kao kulturni i moralni obrazac savremenog društva.8

Zbog svoje višeslojne simbolike – od estetske do etičke i psihološke – mit o Narcisu se smatra jednim od ključnih narativa zapadne misli o identitetu, samospoznaji i prirodi želje.9

Genealogija

Prema većini antičkih izvora, Narcis (Νάρκισσος) je bio sin rečnog boga Kefisa (Κηφισός, Cephissus) i nimfe Liriope (Λιριόπη). Ovu genealogiju najjasnije donosi Ovidije u Metamorfozama (III, 339–510)10, gde opisuje kako je Liriope, zavedena od boga reke, rodila izuzetno lepog sina. Na pitanje o njegovoj sudbini, proročanstvo proroka Tiresije glasi da će Narcis „živeti dugo — ako sebe ne spozna“ (si se non noverit)11. Ova zagonetna izreka najavljuje njegov tragični kraj i ujedno postavlja mit u okvir moralne pouke o granicama samospoznaje.

Pauzanije u Opisima Grčke (IX, 31, 7–8)12 beleži drugačiju, beotsku verziju mita, koju smatra starijom od Ovidijeve. U toj tradiciji Narcis nije bio zaljubljen u sebe, već u svoju sestru bliznakinju, čija ga smrt baca u očaj. Kada je kasnije ugledao svoj odraz u vodi, iako svestan da zapravo vidi samog sebe, poigravao se sa mišlju da zapravo vidi njen odraz – i od tuge je umro. Pauzanije izričito napominje da su kasniji pesnici, naročito rimskog doba, mit preoblikovali i dodali motiv samoljublja, koji u izvornoj beotskoj tradiciji nije postojao.

Treću varijantu donosi Konon u Diegeseis (24)13, prema kome Narcis potiče iz Tespije (Thespiae) i biva kažnjen zbog svoje oholosti. U toj verziji odbija ljubav mladog Ameinijasa i usput mu u vidu ironičnog gesta poklanja mač, kojim se Ameinijas zatim ubija pred njegovim vratima i proklinje ga da i sam oseti bol neuzvraćene ljubavi. Ova priča je etički obojena i srodna mnogim helenskim narativima o hybris (oholost, preterana nadmenost ili prekoračenje ljudske mere) i nemesis (božanska kazna ili odmazda), naglašavajući kaznu za prezir prema drugima.

Što se tiče porekla samog mita, najraniji poznati zapisi o Narcisu potiču iz helenističkog perioda, mada se pretpostavlja da su priče o njemu bile deo lokalne usmene tradicije u Beotiji znatno ranije14. O Narcisu se ne govori ni u Homeru ni u Hesiodu, što ukazuje da mit verovatno nije pripadao najstarijem sloju grčke mitologije. Pauzanije takođe naglašava njegovu lokalnu beotsku prirodu, vezanu za izvore i reke u okolini Tespije i Tanagre, gde su kultovi vodenih božanstava i nimfi bili naročito snažni15.

Savremeni istraživači poput Karla Kerenjija i Voltera Burkerta smatraju da mit o Narcisu verovatno ima ritualno i simboličko poreklo, povezano s kultom voda, čistote i smrti, gde je lik Narcisa mogao predstavljati mladića koji umire — obrazac prisutan i u drugim helenskim mitovima poput onih o Hjakintu i Adonisu16. Ovidijevo pesničko preoblikovanje je kanonizovalo rimsku verziju mita i postalo temelj za kasniju psihološku i estetsku interpretaciju Narcisa u evropskoj tradiciji17.

Narativ i varijacije mita

Mit o Narcisu razvijao se u više verzija, od ranih beotskih predanja do rimskih pesničkih interpretacija. Iako se pojedinosti razlikuju, u svim varijantama prisutni su zajednički motivi: izuzetna lepota mladog junaka, odbacivanje ljubavi drugih, susret sa sopstvenim odrazom i tragična smrt koja vodi u preobražaj. Razlike među verzijama svedoče o transformaciji mita — od lokalnog religijskog narativa o smrti i ponovnom rođenju do moralno-psihološke alegorije o samoljublju i granicama samospoznaje.

Ovidijeva verzija – Metamorfoze (III, 339–510)

U doba kada su reke imale glas, a proroci govorili u zagonetkama, rodio se Narcis — sin nimfe Liriope i rečnog boga Kefisa.Valovi su je, kaže se, jednom opkolili i obgrlili sa svih strana, i rečni bog je silom uzeo Liriope, koja je potom rodila sina neuporedive lepote. Njegova majka prva je poverovala u reči proroka Tiresije, koji je, upitan hoće li Narcis doživeti duboku starost, odgovorio:

„Hoće — ako sebe ne spozna.“

Njegova lepota bila je toliko savršena da su je i bogovi posmatrali sa divljenjem. Kako je rastao, sve su ga više voleli i priželjkivali — nimfe, mladići, i mnogi koji su samo na trenutak susreli njegov pogled. Ipak, njegova oholost i ravnodušnost činile su ga nedostupnim: prezirao je svaku ljubav koja mu je bila ponuđena, uveren da je iznad nje. Među onima koje je odbio bila je i nimfa Eho, osuđena da ponavlja samo tuđe reči. Kada joj je Narcis, pun prezira, uskratio i najmanju naklonost, neko od uvređenih uzdahnu i izreče molitvu:

„Tako i on nek ljubi, a nikada drago svoje ne osvoji!“

Tu molitvu čula je i uslišila boginja Nemeza, čuvarica božanske pravde i mera ljudske oholosti. Nadvirivši se nad izvor, Narcis je ugledao svoj odraz i, ne prepoznajući sebe, zaljubio se u lik koji mu je voda vraćala. Uzdisao je nad tim licem, pokušavao da ga dotakne, ali svaki dodir razbijao je sliku. Iscrpljen čežnjom, umro je kraj izvora. Kada su ga nimfe tražile, na tom mestu pronašle su samo cvet belih latica i zlatnog srca — narcisa, znak večnog samoposmatranja i prolazne lepote. (napomena: ova književna rekonstrukcija je napravljena isključivo u interpretativne svrhe, i ne pretenduje na vernost originalnom tekstu)

Ovidijeva pripovest iz Metamorfoza predstavlja najpoznatiju i kanonsku verziju mita. Ona spaja elemente grčke tradicije sa rimskom poetikom moralne i estetske refleksije. Narcis je prikazan kao tragični lik čija je kazna ujedno i prosvetljenje: zaljubljujući se u svoj odraz, on spoznaje sopstvenu sujetu i nemoć, što vodi njegovom uništenju.

Osnovni narativ:

  • Narcis je sin nimfe Liriope i boga reke Kefisa.

  • Prorok Tiresija proriče da će živeti dugo, „ako sebe ne spozna“ (si se non noverit).

  • Odbacuje ljubav nimfe Eho, koja od tuge nestaje.

  • Boginja Nemeza (ili Afrodita) ga kažnjava time što ga navodi da se zaljubi u svoj odraz u vodi.

  • Opsednut sopstvenom slikom, umire od čežnje i pretvara se u cvet — narcis.18

Ono što izdvaja Ovidijevu verziju:

  • Prvi sistematski uvodi motiv samoljublja i refleksije.

  • Uvodi lik nimfe Eho, čime priču proširuje motivom komunikacije i njenog gubitka.

  • Ističe etičko značenje mita – kazna za oholost i neuzvraćenu ljubav.

  • U rimskom kontekstu, priča dobija moralnu i estetsku alegoriju o samospoznaji i iluziji slike.19

Zajedničko s drugim verzijama:

  • Smrt kao posledica opsesije slikom (bilo sopstvenom, bilo tuđom).

  • Transformacija u cvet kao simbol obnove i kontinuiteta.

Uvođenje beotske varijante – Pauzanije, Opis Grčke (IX, 31, 7–8)

U Opisima Grčke (IX, 31, 7–8) Pauzanija beleži dve različite verzije mita o Narcisu.

Prema poznatijoj i raširenijoj verziji, Narcis je ugledao svoj odraz u vodi, ne shvatajući da gleda sebe, i zaljubio se u taj lik. Od neuzvraćene ljubavi postupno je klonuo i umro kraj izvora gde se ogledao. Pauzanije, međutim, ovu priču odbacuje kao neverovatnu, smatrajući da čovek dovoljno odrastao da voli ne bi mogao da pomeša sopstveni lik sa slikom u vodi.

U drugoj, beotskoj verziji, manje poznatoj ali po njegovom mišljenju verodostojnijoj, Narcis je imao sestru bliznakinju koja je izrazito ličila na njega – isti izgled, kosa i odeća. Često su provodili vreme zajedno, odlazili u lov. Nakon što je devojka umrla, Narcis često odlazi do izvora kako bi posmatrao svoj odraz u vodi, svestan da gleda samoga sebe, ali pronalazeći utehu u (po)misli da vidi svoju preminulu sestru.

Ovim prikazom Pauzanija suprotstavlja racionalno, ljudsko tumačenje mita o Narcisu kasnijem, alegorijskom shvatanju koje ističe sujetnost i samoljublje, i vraća priči njen tragični i emotivni ton.

Ono što izdvaja Pauzanijine verzije:

  • Odsustvo motiva samoljublja (u prvoj verziji se pojavljuje motiv nesvesnog samoljublja) i kazne.

  • Mit ima elegični i sepulkralni karakter – reč je o priči o gubitku i melanholiji.

  • Otvara interpretativno polje u vezi sa lokalnim kultnim kontekstom – potencijalnu vezu sa vodom, izvorima i kultom mrtvih.20

  • U ovoj verziji Narcis postaje simbol tuge, a ne taštine.

Zajedničko s drugim verzijama:

  • Odraz u vodi i smrt mladog junaka.

  • Transformacija ili simbolična obnova (nagoveštaj vegetacijskog ciklusa).

Kononova verzija – Diegeseis 24

Konon, grčki mitograf koji je živeo i stvarao na samom prelazu iz stare u novu eru, prenosi moralno-etičku verziju mita, bližu helenističkom duhu. Njegov Narcis nije žrtva sopstvene zaljubljenosti, već kazne za odbijanje tuđe ljubavi. Ova verzija jedina uvodi motiv mača (ξίφος), koji ima ključnu simboličku i narativnu ulogu.

Osnovni narativ:

  • Narcis je mladić iz Tespije, poznat po svojoj lepoti, ali i oholosti.

  • Mladić Ameinijas zaljubljuje se u njega, ali Narcis reaguje okrutno i podrugljivo.

  • Kao „dar ljubavi“, Narcis mu poklanja mač, ironično aludirajući da ga upotrebi ako želi da dokaže svoju privrženost.

  • Obuzet očajem, Ameinijas se ubija tim mačem pred Narcisovim vratima, preklinjući bogove da kazne Narcisa istom mukom — da i sam oseti ljubav koja nikada ne može biti uzvraćena.

  • Bogovi uslišavaju njegovu molitvu: Narcis se zaljubljuje u svoj odraz i umire zbog nemogućnosti da se spoji sa slikom.21

Ono što izdvaja Kononovu verziju:

  • Uvodi motiv mača kao simbol božanske pravde i ironične odmazde. Mač je ujedno dar i prokletstvo, sredstvo koje vraća Narcisu sopstvenu okrutnost.

  • Mit dobija izraženu etičku strukturu: kazna tačno odražava greh (okrutnost se vraća u obliku samopogibeljne strasti).

  • Prisutan je helenistički moralni ton: ljubav odbijena s prezirom biva preobražena u unutrašnju kaznu.

  • U poređenju s Ovidijem, fokus je manje na estetici samoljublja, a više na moralnom reciprocitetu (nemesis kao motiv).22

Zajedničko s drugim verzijama:

  • Narcisova smrt uzrokovana unutrašnjim preokretom – ljubav prema slici (ili njenom simbolu).

  • Transformacija u cvet kao kraj i obnova.

Interpretacije

Mit o Narcisu postao je jedno od najsnažnijih ogledala za razumevanje odnosa između identiteta, slike i samospoznaje. Tokom istorije, različite discipline – od psihoanalize i filozofije do antropologije i umetničke teorije – tumačile su ga kao simbol granice između stvarnog i zamišljenog, „ja“ i njegovog odraza, često kroz metaforičke i ilustrativne okvire.

Psihološka i psihoanalitička tumačenja

Psihoanaliza je mitu o Narcisu dala novo značenje, povezujući ga simbolički sa razvojem ega, ljubavi i subjektivnosti. Pre Frojda, pojam narcizma razvijao se prvenstveno u okviru proučavanja ljudske seksualnosti i autoerotizma. Britanski seksolog Havelok Elis prvi je povezao mit o Narcisu sa autoerotskim ponašanjem, opisujući slučajeve u kojima su „seksualne emocije apsorbovane u samodivljenje23. Njegovu ideju dalje je razvio nemački seksolog Pol Neke (Paul Näcke), koji je termin Narcismus upotrebio za stanja u kojima je sopstveno telo posmatrano kao objekat seksualne želje24. Iako je ovakva samopreokupacija u kontekstu 19. veka smatrana perverzijom, Elis je kasnije istakao da se ona može nalaziti i u granicama normalnog psihološkog spektra25.

Isidor Sadžer je početkom 20. veka26 prvi uveo pojam narcizma u psihoanalitičku terminologiju, razlikujući umereni egoizam i samoljublje od patoloških formi koje podrazumevaju preteranu idealizaciju sopstvenog tela. Oto Rank je 1911. objavio prvi psihoanalitički rad posvećen isključivo narcizmu, u kome ga je tumačio kao taštinu i samodivljenje koje, osim seksualne, ima i odbrambenu funkciju27. Rank je takođe povezao narcizam sa iskustvima blizanaštva i ogledala – motivima koji će kasnije biti ključni za Kohutovu teoriju self-a.

Sigmund Frojd u eseju Zur Einführung des Narzißmus (1914) uvodi pojam primarnog i sekundarnog narcizma, što ujedno predstavlja i prvu sistematsku definiciju narcizma u okviru psihoanalitičkog okvira. Primarni narcizam označava fazu u kojoj je libido usmeren na samog sebe, dok sekundarni narcizam nastaje kada se libido povuče sa spoljnog objekta i usmeri ponovo na ego, što može dovesti do idealizacije ega i smanjenja sposobnosti za ljubav prema drugima28. Frojd koristi mit o Narcisu uglavnom ilustrativno, kao primer psihičke energije usmerene ka sopstvenom egu, a ne kao direktnu analizu istorijskog mita.

Žak Lakan u svom konceptu stadijuma ogledala (le stade du miroir) opisuje trenutak kada dete prepoznaje svoj odraz u ogledalu, što je ključno za formiranje ega. Ovo prepoznavanje nije spoznaja realnog jastva, već identifikacija sa slikom – iluzijijom jedinstva, što Lakan naziva méconnaissance29. Važno je naglasiti da Lakan sam Narcisov mit ne analizira direktno; veze sa junakom mita pojavljuju se uglavnom u sekundarnoj literaturi.

Oto Kernberg i Hajnc Kohut nadograđuju Frojdovu koncepciju narcizma kroz teorije patološkog narcizma i self-psihologije. Kernberg razlikuje normalni narcizam, gde je ego stabilan i libido uravnotežen, od patološkog narcizma, gde ego ostaje krhak, a fascinacija sopstvenim likom služi kao odbrambeni mehanizam. Kohut ističe da kod patološkog narcizma subjekat ne uspeva da internalizuje dovoljno self-objekata – figura koje podržavaju osećaj kontinuiteta. Mit o Narcisu, u ovim kontekstima, služi pre kao ilustracija unutrašnje dinamike čežnje za priznanjem i integracijom self-a, nego kao direktna psihološka činjenica.30

Filozofske i estetičke interpretacije

U filozofiji i estetici 20. veka, mit o Narcisu često se koristi kao metafora odnosa između bića i slike, između identiteta i refleksije. Žan-Pjer Vernan vidi Narcisa kao simbol prelaza između „vidljivog“ i „nevidljivog“, gde voda postaje mesto susreta i gubitka.31

Moderni teoretičari, poput Gastona Bašlara i Herberta Markuzea, tumače Narcisa kao figuru samorefleksije i estetske introspektivnosti. Bašlar ističe da voda u mitu simbolizuje dubinu imaginacije, dok Markuze vidi Narcisa kao simbol estetskog otpora racionalizaciji i utilitarizmu društva.32

Antropološka i religijska tumačenja

U antropološkim interpretacijama, motiv smrti Narcisa kraj izvora ima kultno značenje i povezuje se sa ritualima smrti i ponovnog rađanja, često u vezi sa vegetacijskim ciklusom33. Karl Kerenji vidi u Narcisu „božanstvo vode“ koje posreduje između života i smrti, dok refleksija u vodi predstavlja introspektivni susret sa sopstvenom senkom34. U studijama o mitovima vode i obnove, ogledanje u vodi funkcioniše kao inicijacijski prelaz – trenutak samospoznaje i duhovnog preobražaja.

Sociološka i kulturna čitanja

U savremenim analizama, Narcis je paradigma modernog individualizma i kulture samoprezentacije. Kristofer Laš opisuje ga kao arhetip „modernog čoveka“ čiji identitet zavisi od potvrde i refleksije sopstvenog lika kroz medije i društvene mreže35. Ričard Senet ukazuje na otuđenje urbanog života, gde ljudi grade identitet kroz samoprezentaciju, a ne kroz autentične veze36. Žan Bodrijar dodaje teoriju simulakruma, gde „ogledalo“ postaje ekran, a Narcis figura u svetu hiperrealnosti, gde identitet više ne zavisi od stvarnosti, već od slike i performansa.37

Širi kulturni uticaj

Mit o Narcisu duboko je utkan u zapadnu kulturu, na način koji oblikuje razumevanje identiteta, introspektivne refleksije i fascinacije sopstvenim likom. Njegovo prisustvo u književnosti, slikarstvu i filmu pokazuje kako se motiv introspekcije, estetske fascinacije i društvenih odnosa prilagođava društvenim i umetničkim kontekstima kroz vekove. Ovo su samo neki od primera koji imaju za cilj da oslikaju dalekosežnost i kreativnu fleksibilnost koju je ovaj mit ostvario u okviru zapadne civilizacije.

Književnost

Književnost je vekovima koristila Narcisov motiv da istraži unutrašnje konflikte likova, njihov odnos prema sopstvenom identitetu i interakciju sa okolinom. Ova dela prikazuju razne nijanse fascinacije sobom, od moralnih dilema i introspekcije do socijalne idealizacije i opsesivnih projekcija – što ih u krajnjoj tački (u manjoj ili većoj meri) povezuje sa temom i suštinom mita.

  • Gete, Faust (1808) – Faustova opsesija znanjem i moći vodi ga u unutrašnju izolaciju i moralni konflikt, pokazujući kako težnja za sopstvenim dostizanjem može otuđiti od sveta.

  • Meri Šeli, Frankenštajn (1818) – Viktor Frankenštajn zanemaruje posledice svojih dela, vođen fascinacijom sopstvenim stvaralačkim potencijalom i kontrolom nad životom.

  • Oskar Vajld, Slika Dorijana Greja (1890) – Dorijanova lepota i večni odraz u slici postaju ogledalo unutrašnje propasti, osvetljavajući vezu između estetske opsesije i moralnog propadanja.

  • Tomas Man, Tonio Kreger (1903) – introspektivni lik prikazan kroz prizmu balansiranja između umetničke senzibilnosti i društvene otuđenosti, kao i istraživanja ličnih dilema i unutrašnjih konflikata.

  • F. Skot Ficdžerald, Veliki Getsbi (1925) – težnja ka idealizovanoj viziji sebe i svoje prošlosti na način koji otkriva složene odnose između identiteta i društvenih iluzija.

  • Herman Hese, Narcis i Zlatousti (1930) – kontrast između introspektivnog Narcisa i slobodnog, senzualnog Zlatousta prikazuje različite životne puteve; introspektivna disciplina i traganje za smislom nasuprot otvorenosti, iskustvu i interakciji sa svetom.

  • Alber Kami, Stranac (1942) i J.D. Selindžer, Lovac u žitu (1951) – introspektivna preispitivanja identiteta i mesto pojedinca u svetu.

  • Vladimir Nabokov, Lolita (1955) – opsesivna projekcija unutrašnjih želja na druge koja vodi do destruktivnih posledica.

  • Bret Iston Elis, Američki psiho (1991) i Chuck Palahnjuk, Fight Club (1996) – prikaz ličnosti koje balansiraju između privida kontrole i unutrašnjeg haosa, kroz ekstremne i opsesivne obrasce ponašanja.

Ova dela ilustruju različite aspekte Narcisove fascinacije – introspektivnu introspekciju, estetsku opsesiju, socijalnu projekciju i unutrašnje konflikte.

Slikarstvo

U slikarstvu, Narcisov motiv često služi za vizuelno istraživanje introspektivnih i emotivnih stanja, fascinacije sopstvenim odrazom i odnosa prema estetskoj percepciji.

  • Karavađo, „Narcis“ (1597–1599) – dramatična upotreba svetla i senke koja osvetljava trenutak unutrašnjeg zahvata lika nad sopstvenim odrazom.

  • Džon Vilijam Voterhaus, „Eho i Narcis“ (1903) – romantična introspektivna scena koja naglašava tugu i fascinaciju sopstvenim odrazom.

  • Salvador Dali, „Metamorfoza Narcisa“ (1937) – nadrealistički prikaz fragmentacije identiteta i introspektivnih preokreta.

Slikarstvo kroz vekove omogućava vizuelno sagledavanje introspektivnih procesa i složenih emocionalnih stanja povezanih sa Narcisovim motivom.

Film

Kinematografija koristi mit o Narcisu kao inspiraciju i polaznu tačku za istraživanje unutrašnje i društvene dinamike, od klasičnih drama i trilerskih priča do savremenih psiholoških portreta. Različiti žanrovi i epohe omogućavaju sagledavanje fascinacije sobom kroz ličnu introspekciju, društvenu manipulaciju i estetske ideale.

  • „Black Narcissus“ (1947) – unutrašnja napetost i opsesija položajem i kontrolom nad okolinom.

  • „Sunset Boulevard“ (1950) – opsesija slavom i javnom percepcijom vodi ka izolaciji i unutrašnjoj krizi.

  • „Psycho“ (1960) – kompleksna psihološka struktura protagoniste prikazana kroz unutrašnji sukob i manipulaciju percepcijom drugih.

  • „Taxi Driver“ (1976) – preispitivanje na egzistencijalnoj ravni, borba sa moralom i društvenim okruženjem.

  • „The Great Gatsby“ (2013) – adaptacija romana koja vizuelno ističe težnju ka idealizovanoj slici sebe i društvenom statusu.

  • „American Beauty“ (1999) – preispitivanje granica identiteta i opsesivna kontrola sopstvene percepcije.

  • „The Talented Mr. Ripley“ (1999, Anthony Minghella) – socijalna manipulacija i preuzimanje tuđih identiteta.

  • „Black Swan“ (2010, Darren Aronofsky) – unutrašnji konflikti i opsesija perfekcionizmom koji vode do psihološkog loma i rascepa.

  • „The Social Network“ (2010) – fascinacija digitalnim odrazom i svim njegovim propratnim značenjima, sopstvenom percepcijom i društvenom pozicijom.

  • „Nightcrawler“ (2014) – introspektivno i patološko korišćenje socijalnog okruženja za ličnu korist i kontrolu percepcije.

Sve ove interpretacije pokazuju da mit o Narcisu nije samo priča o pojedincu zaljubljenom u sopstveni odraz, već sofisticirani narativni i simbolički okvir za razumevanje ljudske introspektivnosti, odnosa sa drugima i kulturnih vrednosti. Njegova trajna privlačnost leži u sposobnosti da kroz različite epohe, žanrove i umetničke forme reflektuje fundamentalna pitanja o identitetu, samospoznaji i granicama lične želje.

Literatura

Primarna literatura

  1. Ovidius. Metamorphoses. III, 339–510.
    Ed. and trans. by A. D. Melville. Oxford: Oxford University Press, 2008.
  2. Pausanias. Description of Greece. IX, 31, 7–8.
    Trans. by W. H. S. Jones and H. A. Ormerod. Cambridge, MA: Harvard University Press (Loeb Classical Library), 1918.
  3. Conon. Diegeseis, 24.
    In: Photii Bibliotheca, Cod. 186. Ed. by R. Henry. Paris: Les Belles Lettres, 1960.

 

Sekundarna literatura

  1. Chantraine, P. (1968). Dictionnaire étymologique de la langue grecque: Histoire des mots. Paris: Klincksieck.
  2. Burkert, W. (1985). Greek Religion: Archaic and Classical. Cambridge, MA: Harvard University Press.
  3. Kerényi, K. (1951). The Gods of the Greeks. London: Thames and Hudson.
  4. Segal, C. (1999). Ovid’s Metamorphoses: Narcissus and Pygmalion. Princeton, NJ: Princeton University Press.
  5. Ellis, H. (1898). Auto-erotism: A psychological study. In Studies in the Psychology of Sex, Vol. I. Philadelphia: F.A. Davis Company.
  6. Näcke, P. (1899). Über Narcismus. Archiv für Kriminalanthropologie und Kriminalistik, 2, 352–366.
  7. Ellis, H. (1927). Studies in the Psychology of Sex, Vol. III: Analysis of the Sexual Impulse, Love, and Pain. Philadelphia: F.A. Davis Company.
  8. Sadger, I. (1908). Über den Narcismus in der Sexualität. Jahrbuch für psychoanalytische und psychopathologische Forschungen, 1, 420–433
  9. Sadger, I. (1910). Beiträge zur Lehre vom Narcismus. Zentralblatt für Psychoanalyse, 1, 292–297.
  10. Rank, O. (1911). Ein Beitrag zum Narzißmus. Internationale Zeitschrift für Ärztliche Psychoanalyse, 2, 401–406.
  11. Rank, O. (1914/1971). The Double: A Psychoanalytic Study. Chapel Hill: University of North Carolina Press.
  12. Freud, S. (1914). Zur Einführung des Narzißmus. Vienna: Internationaler Psychoanalytischer Verlag.
  13. Lacan, J. (1949). “Le stade du miroir comme formateur de la fonction du Je.” Revue française de psychanalyse, 13(4), 449–455.
  14. Kernberg, O. (1975). Borderline Conditions and Pathological Narcissism. New York: Jason Aronson.
  15. Kohut, H. (1971). The Analysis of the Self. New York: International Universities Press.
  16. Vernant, J.-P. (1988). Myth and Thought among the Greeks. New York: Zone Books.
  17. Bachelard, G. (1942). L’Eau et les rêves: Essai sur l’imagination de la matière. Paris: José Corti.
  18. Marcuse, H. (1955). Eros and Civilization: A Philosophical Inquiry into Freud. Boston: Beacon Press.
  19. Lasch, C. (1979). The Culture of Narcissism: American Life in an Age of Diminishing Expectations. New York: W. W. Norton & Company.
  20. Sennett, R. (1977). The Fall of Public Man. New York: Knopf.
  21. Baudrillard, J. (1981). Simulacres et Simulation. Paris: Éditions Galilée.

 

Reference

  1. Chantraine, P. (1968). Dictionnaire étymologique de la langue grecque. Paris: Klincksieck.[↩]
  2. Ovidius, Metamorphoses III, 339–510[↩]
  3. Pausanias, Description of Greece IX, 31, 7–8[↩]
  4. Conon, Diegeseis 24[↩]
  5. Segal, C. (1999). Ovid’s Metamorphoses: Narcissus and Pygmalion. Princeton University Press.[↩]
  6. Grimal, P. (1986). Dictionnaire de la mythologie grecque et romaine. Paris: Presses Universitaires de France.[↩]
  7. Freud, S. (1914). Zur Einführung des Narzißmus. In Gesammelte Werke, Band X.[↩]
  8. Fromm, Erich. The Anatomy of Human Destructiveness. New York: Holt, Rinehart and Winston, 1973.[↩]
  9. Hard, R. (2004). The Routledge Handbook of Greek Mythology. London: Routledge.[↩]
  10. Ovidius, Metamorphoses III, 339–510[↩]
  11. Ovidius, Metamorphoses III, 348–350[↩]
  12. Pausanias, Description of Greece IX, 31, 7–8[↩]
  13. Conon, Diegeseis 24[↩]
  14. Hard, R. (2004). The Routledge Handbook of Greek Mythology. London: Routledge.[↩]
  15. Pausanias, Description of Greece IX, 31, 7–8[↩]
  16. Kerenyi, C. (1951). The Gods of the Greeks. London: Thames & Hudson.; Burkert, W. (1985). Greek Religion: Archaic and Classical. Harvard University Press.[↩]
  17. Grimal, P. (1986). Dictionnaire de la mythologie grecque et romaine. Paris: Presses Universitaires de France.[↩]
  18. Ovidius, Metamorphoses III, 339–510.[↩]
  19. Segal, C. (1999). Ovid’s Metamorphoses: Narcissus and Pygmalion. Princeton University Press.[↩]
  20. Hard, R. (2004). The Routledge Handbook of Greek Mythology. London: Routledge.[↩]
  21. Conon, Diegeseis 24. (Photios, Bibliotheca, cod. 186).[↩]
  22. Grimal, P. (1986). Dictionnaire de la mythologie grecque et romaine. Paris: Presses Universitaires de France.[↩]
  23. Ellis, H. (1898). Auto-erotism: A psychological study. In Studies in the Psychology of Sex, Vol. I. Philadelphia: F.A. Davis Company.[↩]
  24. Näcke, P. (1899). Über Narcismus. Archiv für Kriminalanthropologie und Kriminalistik, 2, 352–366.[↩]
  25. Ellis, H. (1927). Studies in the Psychology of Sex, Vol. III: Analysis of the Sexual Impulse, Love, and Pain. Philadelphia: F.A. Davis Company.[↩]
  26. Sadger, I. (1908). Über den Narcismus in der Sexualität. Jahrbuch für psychoanalytische und psychopathologische Forschungen, 1, 420–433; Sadger, I. (1910). Beiträge zur Lehre vom Narcismus. Zentralblatt für Psychoanalyse, 1, 292–297.[↩]
  27. Rank, O. (1911). Ein Beitrag zum Narzißmus. Internationale Zeitschrift für Ärztliche Psychoanalyse, 2, 401–406; Rank, O. (1914/1971). The Double: A Psychoanalytic Study. Chapel Hill: University of North Carolina Press.[↩]
  28. Freud, S. (1914). Zur Einführung des Narzißmus. In Gesammelte Werke, Bd. X.[↩]
  29. Lacan, J. (1949). Le stade du miroir comme formateur de la fonction du Je. Revue Française de Psychanalyse, 13(4).; Lacan, J. (1966). Écrits. Paris: Seuil.[↩]
  30. Kernberg, O. (1975). Borderline Conditions and Pathological Narcissism. New York: Jason Aronson.; Kohut, H. (1971). The Analysis of the Self. Chicago: University of Chicago Press.[↩]
  31. Vernant, J.-P. (1990). Myth and Thought among the Greeks. New York: Zone Books.[↩]
  32. Bachelard, G. (1942). L’eau et les rêves: Essai sur l’imagination de la matière. Paris: Corti.;Marcuse, H. (1955). Eros and Civilization. Boston: Beacon Press.[↩]
  33. Burkert, W. (1985). Greek Religion: Archaic and Classical. Harvard University Press.[↩]
  34. Kerényi, C. (1951). The Gods of the Greeks. London: Thames & Hudson.[↩]
  35. Lasch, C. (1979). The Culture of Narcissism. New York: Norton.[↩]
  36. Sennett, R. (1977). The Fall of Public Man. New York: Knopf.[↩]
  37. Baudrillard, J. (1981). Simulacres et Simulation. Paris: Galilée.[↩]