Unutrašnje borbe, stihovi koji odolevaju zubu vremena, tragična sudbina koja je obeležila čitavo jedno stvaralaštvo i rasvetlila brojne važne teme, i, na samom kraju, taj glas koji se iz dubine prolama, da bi kroz njene stihove ostavio delić nečega što odiše bezvremenošću. Rođena 27. oktobra 1932. u Bostonu, a tragično preminula 11. februara 1963. u Londonu, Silvija Plat je tkala tapiseriju ličnih doživljaja i univerzalnih simbola u svojoj zbirci Ariel (objavljenoj posthumno 1965). Kroz pesme poput „Medusa“, „Ariel“, „The Moon and the Yew Tree“, „Two Sisters of Persephone“ i „Lady Lazarus“, ona reinterpretira klasične mitove kako bi istražila granice ženskog identiteta, smrt i večitu potragu za oslobađanjem.
1. Medusa: Kompleksnost odnosa sa majkom
Počnimo sa pesmom „Medusa“, koja otvara veoma važne i perpetualne teme u njenom stvaralaštvu. Napisana 1962. i objavljena u Ariel, ova pesma koristi mit o Meduzi, grčkoj Gorgoni čiji pogled okamenjuje, kao metaforu za gušeći odnos sa Platinom majkom, Aurelijom Plat. Stihovi „You steamed to me over the sea, / Fat and red, a placenta“ prikazuju majku kao neizbežnu, simbiotičnu i sveprožimajuću silu – spoj mitološke Gorgone i Meduze. Ovde Meduza nije samo ljubomorna majka, već simbol emocionalne kontrole koja „okamenjuje“ pesnikinjin identitet. Pesma odražava i njenu borbu za oslobađanje od majčinskog uticaja, što je česta tema u njenim pismima i dnevnicima.
Ova interpretacija potvrđena je u akademskim analizama, gde se Meduza vidi kao arhetip majčinske tiranije.
2. Ariel: Putovanje ka samospoznaji
Sledeća je „Ariel“, pesma koju možemo opisati u vidu divljeg galopa kroz noć. Napisana 1962. i objavljena u Ariel, ova pesma nema direktne mitološke citate, ali odiše arhetipskim putovanjem heroja. Konj Ariel – možda aluzija na Šekspirovog duha iz Bure ili biblijskog „Božjeg lava“ – nosi pesnikinju dalje, ka transcendenciji: „I / Am the arrow, / The dew that flies / Suicidal, at one with the drive / Into the red / Eye, the cauldron of morning“. Ovi stihovi dočaravaju jedan let ka slobodi, ali sa tamnom notom samorazaranja. Plat istražuje želju za oslobađanjem od društvenih normi (vremenski okvir obuhvata 1950-e i 1960-e), posebno ograničenja koja se odnose na žene, ali sloboda u ovom slučaju dolazi po cenu (samo)uništenja.
3. The Moon and the Yew Tree: Simbolika Smrti i Praznine
„The Moon and the Yew Tree“, napisana 1961. i objavljena u okviru zbirke Ariel, slika noćni pejzaž bogat višestrukim značenjima. Mesec, tradicionalno povezan sa ženskom energijom (npr. grčka Artemida), hladan je i distanciran: „The moon is my mother. She is not sweet like Mary“. Jova (tisovo drvo), simbol smrti i večnosti jer se često sadi na grobljima, stoji nasuprot, stvarajući kontrast između života i duhovne praznine. Pesma se može protumačiti u vidu meditacije o spiritualnoj otuđenosti, inspirisana Platinim životom u Devonu i odnosom sa roditeljima – gde je majka kao mesec, a otac kao drvo. Slike su snažne, provučene nitima emotivnog naboja koji traži izlaz, još uvek simbolički.
4. Jungovski arhetipovi: Meduza, Persefona, Elektra
Plat je bila fascinirana Jungovom psihologijom, koristeći arhetipove u svom stvaralaštvu na domišljat način. Meduza, već pomenuta, predstavlja Jungovu „senku“ (ono potisnuto unutar ličnosti, neprihvatljivo). Persefona, boginja podzemlja, pojavljuje se u „Two Sisters of Persephone“ (1956, iz The Colossus), gde dve sestre simbolizuju dualnost života i smrti: „One sits in shade, / A sterile bride“. Ova pesma koristi mit o Persefoninom ciklusu (smrt i ponovno rođenje) da istraži žensku sudbinu u svim njenim varijacijama.
Elektra se pojavljuje u „Electra on Azalea Path“ (1959, iz The Colossus): „It was my love that did us both to death“. Ova pesma ispituje temu žalosti za ocem (Oto Plat, Silvijin otac, umro kad je imala osam godina) kroz grčki mit o Elektri (sa kojom se ponovo srećemo), simbolu osvete i gubitka. Ovaj arhetip pomaže Plat da poveže lične gubitke i dubinu sopstvene tuge sa sećanjima koja, prožeta mitološkim okvirom, evociraju snažna i kompleksna osećanja koja je gajila prema oba roditelja.
5. Plat i klasična mitologija
Obrazovana u klasičnoj literaturi, Plat je vešto koristila grčke i rimske mitove u svojim pesmama. U „Daddy“ (1962, iz Ariel), evocita elemente Elektrinog kompleksa kako bi opisala odnos sa ocem: „Every woman adores a Fascist, / The boot in the face“. Ova pesma spaja mit sa patrijarhalnim diskursom i kritikama, ambivalencijom koju može doneti očinska dominacija. U „Lady Lazarus“ (1962, iz Ariel), motivi ponovnog rođenja (Feniks, biblijski Lazar) dolaze do izražaja: „Out of the ash / I rise with my red hair / And I eat men like air“. Ovo je Platin trijumf patrijarhatom i, konačno, nad smrću.
Mitovi imaju funkciju odražavanja poznatih kontura, unutar kojih može doći do (potencijalne) psihičke regeneracije. Naravno, tek nakon suočavanja sa onim bolnim i do tada neizrecivim. Stvaranjem novog jezika za izražavanje tema koje su univerzalne, dolazi do oslobađanja psihičke energije koja nam do tada nije bila dostupna. Katarza nakon ovih (mitskih) borbi ipak pronalazi svoj put.
Zaključak
Na osnovu ovih kratkih (u kroki stilu) analiza mitskih motiva u odabranim pesmama Silvije Plat, nameće se zaključak koji možemo podeliti u nekoliko jasnih celina. Plat koristi mit i njegovu građu kako bi smestila sopstvene doživljaje i teme u širi arhetipski okvir, time uspevajući da napravi vezu između ličnog i kolektivnog nesvesnog – što njenoj poeziji daje vanvremensku dimenziju.
Dalje, sinteza ličnog i mitskog dovodi do stvaranja nečega što možemo nazvati lični mit, poetička matrica kroz koju jezikom umetnosti artikuliše ono što bi drugačije ostalo neizrecivo. Nalik na antičku tragediju, kroz ponavljanje i reinterpretaciju obrazaca Plat uspeva da dostigne katarzu. Oslobađanje dostiže kroz stvaralaštvo, iako je život završila tragično; u književnom nasleđu, taj čin se pretvara u trajnu mogućnost čitanja i prepoznavanja.
I, za kraj, mitovi u njenom pesničkom univerzumu dokazuju da arhetipski obrasci i priče ostaju relevantne i da se mogu iznova ispričati i upotrebiti. Plat je svojim glasom pokazala da mit ne pripada prošlosti, već je u stalnom dijalogu sa sadašnjošću.