1. Panoptikon kroz prizmu mita: grčka i svetska mitologija
U dalekoj zemlji mita, čuvar sa stotinu očiju – Argus Panoptes, bdio je neprekidno. Njegovo ime, “Svevideći Argus”, doslovno oslikava fenomen nadzora: uvek bar jedan njegov pogled ostaje budan, dok svi ostali počivaju. Hera ga je postavila da čuva prelepu Io, i na taj način utkala taj mitski obrazac u samu srž ideje Panoptikona – sveobuhvatnog posmatrača koji može čuvati iz senke (Graves 1992; Hard 2004).
Taj model “nevidljivog oka” opetujemo kroz mitove: Helios, bog Sunca, koji putuje nebom i osvetljava zemlju; bogovi poput Zevsa ili Atene, koji stoljećima nadgledaju smrtne iz senke. U osnovi tih priča živi panoptička struktura – prisustvo koje se ne vidi, ali se pretpostavlja – i sve nas oblikuje (Graves 1992; Hard 2004).
2. Fukoova transponovana vizija: Panoptikon kao paradigma moći
Džeremi Bentam (Bentham 1995) je dizajnirao arhitektonski model s centralnom kulom iz koje se nadgledaju zatvorenici – struktura koja prisiljava sami nadzirani da postanu svoje vlastite straže. Njegova knjiga The Panopticon Writings opisuje ovaj arhitektonski model kao racionalno rešenje za nadzor i efikasnu organizaciju prostora zatvora. Mišel Fuko (Foucault 1995a; Foucault 1995b), poput modernog pripovedača, uvodi Panoptikon u društveni diskurs: nije to više samo arhitektura, već mehanizam moći koji proizvodi disciplinirano telo i subjekt koji sebe normira.
Prema Fukou, Panoptikon savršeno manifestuje moć: vidljiv, ali i nevidljiv; stalna pretnja nadzora učini da silu više nije neophodna – ona postaje vezivno tkivo samodiscipline (Foucault 1995a; Foucault 1995b).
3. Panoptikon i zdravstvena struka: kada nadzor postaje medicina
U svetu medicine, Fukoova ideja prelazi zidove zatvora i ulazi pravo na vrata bolnica, ordinacija i laboratorija. Panoptička logika preuzima oblik medicinske nege: pacijent biva viđen i označen, subjektivizovan kroz znanje i stručnu terminologiju, dok stručnjaci – lekari, sestre, sistemi – postaju čuvari normi zdravog ponašanja (Couch et al. 2015; Wilson 2024; Inthorn et al. 2020).
Ta interna “želja da budeš dobar pacijent”: da jedeš zdravo, vežbaš, držiš se pravila – postaje oblik kontrole u kojem pojedinac usvaja normu kao svoju, čak i kada nadzora više nema (Wilson 2024).
U sličnom tonu, bolnički sistem digitalne knjige, zapisa i nadzora – posebno kroz elektronske eksperimente – preobražava dom zdravlja u gotovo totalitarnu instituciju: sestre i pacijenti postaju deo jednog sistema kontrole gde su svi posmatrani i oblikovani na način koji je “nevidljiv”, ali veoma postojan i konstantan (Inthorn et al. 2020).
4. Druga strana nadzora: uticaj na žene i feminističku misao
Panoptikon ne posmatra sve jednako – ženske subjekte posebno. Simon de Bovoar i druge feministkinje analizirale su kako se feminizam i sram preliću igrajući svoju ulogu u disciplinarnom društvu. U “Panopticism and Shame: Foucault, Beauvoir, and Feminism”, panoptička struktura postaje okvir kroz koji se razotkriva kolektivna unutrašnja sramota, oblikоvanа društvenim očekivanjima (Beauvoir 2011; Kruks 2001).
Žene osećaju nadzor posebno kroz ideju “pogleda” – civilnog, medicinskog, estetskog – i često interno usvajaju normativne norme: kako treba izgledati, govoriti i ponašati se. Takva samoidentifikacija s “pogledom” postaje oblik kontrole koja ne traži spoljašnju represiju, već je interni glas i ključ za pokoravanje (Kruks 2001).
5. Bajkoviti iskorak: Panoptikon kao savremena saga
Zamisli zamišljeni svet: visoka kula na obali, s prozorima što neodoljivo podsećaju na velike oči, boje meseca. Stanovnici provincije ne vide stražara, ali znaju da ga može biti – i zato čuvaju svoje korake, reči, i misli. To je svet Panoptikona.
- U mitu, Argus je oličenje večne budnosti.
- Kod Fukoa, Panoptikon simbolizuje disciplinarnu tehnologiju moći.
- U bolnicama, pacijent postaje sopstveni čuvar norme.
- Za žene, nadzor unutar tela i ponašanja postaje nevidljivi glas savesti.
Kao i u bajci, postoji tama – nevidljiva sila koja oblikuje identitet. Ali postoji i svetlo – sposobnost da prepoznamo mit, njegovo prisustvo, i pronađemo slobodu u vidljivosti – pričajući, razotkrivajući, transformišući.
Zaključak
Panoptikon nije samo arhitektonska ili društvena vizija. On je mit preobražen kroz puteve koje nalažu uslovi legende, filozofije, medicinske prakse i ženskog iskustva. Arhetip Argusa, Fukoov diskurs, zdravstvena praksa i feministička kritika – svi skladno plešu unutar ovog mita. U ovoj bajkovito-akademskoj priči, Panoptikon nas uči da moć nastaje u tišini, ali i da može biti oblik slobode – ako je prepoznamo i preobratimo.
Literatura
- Graves, Robert. (1992). The Greek Myths. London: Penguin Books.
- Hard, Robin. (2004). The Routledge Handbook of Greek Mythology. London: Routledge.
- Bentham, Jeremy. (1995). The Panopticon Writings. Ed. Mladen Božovič. London: Verso.
- Foucault, Michel. (1995a). Discipline and Punish: The Birth of the Prison. Trans. Alan Sheridan. New York, NY: Vintage Books.
- Foucault, Michel. (1995b). “Panopticism.” In Discipline and Punish: The Birth of the Prison, 195–228. New York, NY: Vintage Books.
- Wilson, Daniel. (2024). “Foucault and Medicine: Challenging Normative Claims.” Postgraduate Medical Journal, 100(1184).
- Inthorn, Julia, et al. (2020). “COVID-19—Extending Surveillance and the Panopticon.” Frontiers in Sociology, 5.
- Couch, Danielle, et al. (2015). “Public Health Surveillance and the Media: A Dyad of Panoptic and Synoptic Social Control.” Health Psychology and Behavioral Medicine, 3(1), 682–694.
- Kruks, Sonia. (2001). “Panopticism and Shame: Foucault, Beauvoir, and Feminism.” In Retrieving Experience: Subjectivity and Recognition in Feminist Politics, 81–103. Ithaca, NY: Cornell University Press.
- Beauvoir, Simone de. (2011). The Second Sex. Trans. Constance Borde & Sheila Malovany-Chevallier. New York, NY: Vintage Books.