Sadržaj

Odisej

Uvod

Odisej (grč. Ὀδυσσεύς, Odysseús; lat. Ulysses) je jedan od najsloženijih i najuticajnijih junaka grčke mitologije, poznat pre svega kao kralj Itake, muž Penelope i protagonista Homerove Odiseje (tradicionalno datirana oko 8. veka p.n.e.)1. Njegov lik, istovremeno ratnik, moreplovac, govornik i lukavi strateg, spaja arhaične ideale herojske časti (timē) i post-herojske vrednosti razuma, domišljatosti i istrajnosti (mētis)2. Kao takav, Odisej je postao paradigmatska figura u grčkom i zapadnom imaginarijumu — junak povratka, iskušenja i samospoznaje.

Već u Ilijadi, gde se pojavljuje kao savetnik i posrednik među Ahejcima, Homer ga oblikuje kao prototip razboritog junaka, čija snaga ne leži u telesnoj nadmoći nego u sposobnosti govora i promišljanja3. U Odiseji, njegovo desetogodišnje lutanje domovinom nakon Trojanskog rata postaje alegorija ljudske potrage za identitetom, domom i smirenjem duše4. U helenističkom i rimskom dobu, autori poput Apolonija sa Rodosa, Apolodora i Vergilija dodatno razvijaju i reinterpretiraju njegovu priču, dajući mu status kulturnog prauzora putnika i preživljavača.5

Moderna filologija i antropologija vide u Odiseju složenu simboličku figuru prelaza između mitskog i racionalnog sveta — junaka čiji um prevazilazi granice bogova i ljudi, ali koji se uvek vraća „kući“, u prostor smrtnog i ljudskog6. Literarni teoretičari poput M. I. Finlija i Dženi Straus Klej čitaju Odiseju kao mit o pamćenju, pripovedanju i kontinuitetu zajednice7, dok pojedini psihoanalitički i filozofski autori u Odiseju vide prauzor modernog subjekta, koji putem samosavladavanja prelazi iz mita u istoriju.8

Odisejev lik ostao je izvor inspiracije tokom čitave zapadne tradicije: od Sofoklovih i Euripidovih reinterpretacija, preko Danteovog Pakla (XXVI), gde se pojavljuje kao tragični simbol ljudske znatiželje, do Džojsovog Uliksa (1922), koji ga pretvara u paradigmu modernog čoveka9. U savremenoj kulturi, Odisej ostaje figura večnog povratka — arhetip putnika koji traga za smislom u svetu promenljivih vrednosti i identiteta.10

Etimologija

Ime Odisej (grč. Ὀδυσσεύς, Odysseús; varijanta Olysseus u nekim eolsko-jonskim tradicijama) predstavlja jedno od najdiskutovanijih etimoloških pitanja u grčkoj filologiji. Još u Homerovo vreme značenje imena bilo je predmet interpretacija i pesničke refleksije. U Odiseji (XIX, 386–409), u trenutku kada dojkinja Eurikleja prepoznaje junaka po ožiljku, Homer uvodi narativnu retrospekciju u kojoj opisuje kako je Odisej dobio ime. U tom umetnutom odlomku narator pripoveda da su Odiseja, kao novorođenče, doneli njegovom dedi Autoliku, slavnom po lukavstvu i veštini krađe. Kada su ga položili na dedino krilo i zamolili da izabere ime, Autolik je rekao da će, jer se „na mnoge ljuti i mnogima je neprijatelj“ (ὀδύσσεται), dete nositi ime Odisej — povezano sa glagolom ὀδύσσομαι, „gneviti se“, „biti srdit“, „pokazivati neprijateljstvo“. Na ovaj način Homer uspostavlja pesničku etimologiju koja vezuje junakovo ime sa motivima sukoba, stradanja i otpora što prožimaju njegov život, premda je reč o etimologiji koja ne mora biti istorijski ili lingvistički verodostojna, već funkcionalna u okviru narativa.11

Klasični leksikografi (Eustatije, Hesihije) i kasniji mitografi ponavljaju ovu vezu sa korenom odýssomai, često naglašavajući moralnu dimenziju: Odisej je „onaj koji izaziva gnev“ ili „onaj koji pati zbog gneva“12. U tom smislu, njegovo ime nosi dvostruko značenje — istovremeno označava i njegovu sposobnost da trpi tuđu mržnju i da je sam izaziva, što odražava njegovu ambivalentnu prirodu između junaka i lika koji odiše izvesnom dozom prepredenosti.

Savremena lingvistika zadržava oprez prema ovakvim unutrašnjim (narativnim) etimologijama. Pjer Šantren smatra da je koren od- u imenu Odisej verovatno predgrčkog porekla i da veza sa glagolom odyssomai može biti sekundarna, nastala pesničkom reinterpretacijom13. Sličan stav zauzima i Robert Biks, koji u svom Etymological Dictionary of Greek navodi da je ime verovatno neindoevropsko, što ga svrstava u sloj predhelenističkih ličnih imena koja su kasnije dobila „etimološku legendu“ u okviru Homerovog epa.14

U simboličkom smislu, moderni autori uglavnom ističu da i sama etimologijska dvosmislenost imena odražava dvosmislenost junakovog karaktera: Odisej je istovremeno onaj koji trpi i onaj koji izaziva, onaj koji luta i onaj koji pronalazi put, junak koji spaja páthos (patnju) i mētis (lukavstvo).15

Glavne karakteristike

Odisej predstavlja jedno od najkompleksnijih ostvarenja junaka u grčkoj mitologiji. Njegova ličnost spaja naizgled suprotstavljene dimenzije: herojsku snagu i intelektualnu pronicljivost, postojanost i nestalnost, razumnu opreznost i nagonsku potrebu za iskušenjem. U njemu se, više nego u ijednom drugom Homerovom junaku, odražava prelaz između mitskog i racionalnog sveta — od arhaične, ratničke etike Ilijade ka introspektivnom, pripovednom univerzumu Odiseje15. Time Odisej postaje figura ne samo grčkog junaka, već i arhetipa ljudskog putnika koji, prolazeći kroz iskušenja, traga za povratkom u središte vlastitog bića.

Fizički izgled i ikonografija

Homerov opis Odiseja u Ilijadi naglašava njegovu fizičku prisutnost, ali ne u smislu nadljudske veličine: on je „kraći za glavu od Agamemnona, ali širi preko ramena i prsa“, što ukazuje na zbijenu i snažnu građu. Ovakva proporcija odražava junaka čija je moć više funkcionalna nego monumentalna — telesnost usmerena ka delovanju, a ne ka estetskom idealu. U Odiseji, Homer ga opisuje sa „kosom poput hijacinta“, što se u klasičnoj poetici ne mora shvatiti doslovno, već kao epitet koji sugeriše vitalnost i lepotu, a ne konkretan pigment.16

Ikonografski, Odisej se u grčkoj umetnosti najčešće pojavljuje u trenucima putovanja, obmane ili iskušenja. Na crnofiguralnim i crvenofiguralnim vazama iz 6. i 5. veka p.n.e. prikazuje se sa karakterističnom kapom (πῖλος), ogrtačem i kopljem, često u društvu svojih saboraca ili kao prosjak pri povratku na Itaku17. Skulpturalne predstave, poput glave Odiseja iz Sperlonge (1. vek n.e.), svedoče o kontinuitetu ikonografskog motiva u rimskom periodu, gde se njegov lik razvija u tip introspektivnog junaka, s izrazom napetosti između razuma i patnje. Umetnost mu pridaje izražaj unutrašnjeg napora: pogled okrenut u daljinu, naborano čelo i svedenu gestikulaciju, što su elementi koji naglašavaju njegovo stanje večne budnosti i misaone pažnje.18

Uloge i funkcije

U epskoj tradiciji, Odisej zauzima višestruku funkcionalnu poziciju. U Ilijadi je pre svega savetnik i posrednik među Ahejcima, oličenje razboritosti i retoričke moći. Njegova uloga u pregovorima i diplomatskim zadacima naglašava civilizacijski aspekt junaka — on ne deluje isključivo oružjem, već rečima i razmišljanjem19. Ovaj tip „inteligentnog heroizma“ ističe ga kao prototip polymētis junaka, onoga koji poseduje „mnogoumnost“ — sposobnost da proceni, prilagodi se i iznađe rešenje tamo gde se sila pokazuje nemoćnom.20

U Odiseji, Odisejeva funkcija se preobražava u alegoriju povratka (nostos), pri čemu njegov put postaje metafora iskušenja i iskupljenja. On se ne vraća samo u prostorni okvir Itake, već i u moralni i ontološki red koji je rat razorio. U tom smislu, njegova uloga je obnoviteljska — on vraća poredak, pravdu i porodicu u ravnotežu21. U kasnijoj književnosti, od helenističkih autora do Vergilija, Odisej se pojavljuje i kao figura lukavog junaka i opreznog lutalice, čime njegova uloga prelazi u simbol domišljatosti i prilagodljivosti čoveka u svetu promenljivih vrednosti.22

Karakterne osobine

Odisejeve osobine predstavljaju sintezu intelektualne i moralne složenosti. Njegova najistaknutija crta je mētis — mudrost koja se ne izražava samo u promišljenosti, već i u sposobnosti transformacije. On se menja u skladu sa okolnostima, bez gubitka sopstvene suštine. Njegova inteligencija ima pragmatičan karakter, a lukavstvo koje koristi, iako često na granici moralne dvosmislenosti, nije izraz podlosti, već prilagođavanja svetu u kojem preživljava onaj ko ume misliti. Homer ga zbog toga naziva „polytropos“, „onaj koji je mnogoputan“, što istovremeno označava i fizičko putovanje i duhovnu višeslojnost.23

Istovremeno, Odisej je oličenje postojanosti. Njegova ustrajnost, vernost cilju i domovini, odražava sposobnost samosavladavanja i kontrole nad impulsima. Njegova privrženost Penelopi i Telemahu, čak i dok prolazi kroz iskušenja u vidu Kalipsinih i Kirkinih čarolija, ukazuje na ideju o domu kao moralnom središtu ljudskog iskustva24. Međutim, Homer ne skriva ni njegove mane: prekomerni ponos, potrebu za dokazivanjem, pa čak i destruktivnu radoznalost, koja ga navodi da otkrije identitet Polifemu i time navuče na sebe Posejdonov gnev. Upravo ta unutrašnja tenzija između razuma i ponosa čini ga ljudskim i bliskim — junakom koji mora naučiti granice vlastite moći.

Odisej je, dakle, moralno dvosmislen lik. Njegova vrlina proističe iz razvijene sposobnosti promišljanja, ali i iz spremnosti da preuzme odgovornost za svoje greške. U tome leži njegova posebnost u odnosu na druge homerovske junake: dok Ahil traga za slavom, Odisej teži povratku i miru, čime se njegovo junastvo pomera iz sfere ratničkog u sferu egzistencijalnog.

Psihološki i psihoanalitički okvir

U arhetipskim i psihoanalitičkim tumačenjima, Odisej je uglavnom tumačen kao junak procesa individuacije, u jungovskom smislu reči. Njegovo putovanje nije samo linearna avantura, već ciklični proces povratka „sebi“, koji uključuje suočavanje sa sopstvenim senkama, iskušenjima i demonima25. Svaka epizoda Odiseje simbolizuje jedan sloj nesvesnog: susret s kiklopom kao suočavanje s slepom snagom nagona, boravak kod Kirke kao iskušenje koje donosi hedonizam i regresija, silazak u Had kao konfrontaciju sa nesvesnim i smrću, dok povratak Penelopi označava reintegraciju i konačni smiraj.

Odisej u arhetipskom smislu sadrži i element trikstera — figure koja koristi prevaru i prerušavanje ne kako bi izbegla istinu, već kako bi je razotkrila. Njegova sposobnost da menja obličja, da se prikazuje kao prosjak ili stranac, upućuje na proces simboličke smrti ega i rađanja novog (sloja ili dela) identiteta. Jungovska tradicija u tome vidi dinamiku između Svesnog i Nesvesnog, gde se junak, prolazeći kroz iskušenja, postupno približava celovitosti.26

Psihoanalitički posmatrano, Odisejeva avantura predstavlja dramatizaciju unutrašnjih konflikata između Erosa i Tanatosa, razuma i nagona, doma i haosa. Njegov povratak na Itaku, iako spolja trijumfalan, označava pre svega simbolički čin integracije — junak postaje celovit tek kada prihvati granice, smrtnost i prolaznost. Kao takav, Odisej je u evropskoj imaginaciji postao trajni simbol modernog subjekta koji, kroz gubitke, iskušenja i saznanja, stiče neophodnu zrelost, samosvest, sposobnost integracije i sabranog postojanja.27

Genealogija i porodično stablo

Odisej potiče iz aristokratske linije itačkih vladara, a njegova porodica ima ključnu ulogu u oblikovanju njegovog karaktera i društvene funkcije. Prema Homeru, Odisej je sin Laerta i Antikleje, a njegova loza se povezuje sa mitskim junacima i božanskim intervencijama.28

Roditelji:

  • Laert – kralj Itake, sin Arkisija. Homer i Apolodor navode Arkisija kao Laertovog oca, dok ime njegove majke nije poznato iz klasičnih izvora. Laert simbolizuje domaću mudrost i stabilnost, a u Homerovoj Odiseji igra ključnu ulogu u simboličkom povratku Odiseja.

  • Antikleja – majka Odisejeva, kći Autolika, slavnog po lukavstvu i veštini krađe. Njena povezanost sa Autolikom naglašava Odisejev mētis, odnosno sposobnost snalaženja i lukavstvo.

Deda po majčinoj strani:

  • Autolik – deda po majci, slavan po prevari i lukavstvu; Homer ističe da je on dao Odiseju ime, što je možda i postavilo simboličke temelje sklonostima koje će se pokazati kroz njegova lutanja i avanture.

Porodični život:

  • Penelopa – Odisejeva žena, kći Ikarija iz Sparte, poznata po svojoj vernosti i mudrosti. Penelopa simbolizuje dom i moralni središnji stub Odisejevog života.

  • Telemah – sin Odiseja i Penelope, prikazan u Homerovoj Odiseji kao mladi princ koji sazreva tokom očeve odsutnosti, preuzimajući funkciju naslednika i čuvara domaće tradicije.

Širi porodični kontekst:

Odisejeva porodica je povezana sa božanskim silama, pre svega Hermesom kroz Autolika, što naglašava spoj ljudske i božanske sposobnosti u Odiseju.29

Porodični motivi u Odiseji služe ne samo kao pozadina za Odisejev lik, već i kao ključni element epske strukture – povratak heroja je povezan sa obnovom porodičnog poretka i nasledstva.30

Odisejeva genealogija osvetljava složenost njegovog karaktera: mētis i sposobnost preživljavanja dolaze od majčine strane, dok vernost, postojanost i patrijarhalna dimenzija dolaze sa očeve strane. Porodično stablo Odiseja, sa svojim božanskim i smrtnim nitima, naglašava arhetipsku funkciju junaka koji mora prevazići izazove i vratiti ravnotežu unutar vlastite kuće i šire zajednice.31

Mitski ciklus Odiseja

Mitski ciklus Odiseja obuhvata slojevitu tradiciju priča koje prate njegov život od mladosti i predratnih epizoda, preko uloge u Trojanskom ratu, pa sve do dugog i opasnog povratka kući. Ove narativne celine potiču iz različitih vremenskih perioda — od epike arhaičnog doba (Homer), preko mitografskih kompendijuma helenizma, do rimskih reinterpretacija — i oblikuju jedinstvenu figuru junaka koji spaja lukavost, izdržljivost i tragičnu nepokolebljivost.

Pripreme i pretrojanski period

Prema široko prihvaćenoj tradiciji, Odisej je pokušao da izbegne učešće u ratu zbog proročanstva da će se vratiti tek posle dvadeset godina. To je učinio tako što je pokušao da simulira ludilo, orući pesak sa zapregom koju su činili volovi i magarac. Palamed je naslutio da se radi o prevari i postavio malog Telemaha pred plug; Odisej je skrenuo lemeš i time razotkrio da je priseban32. Pojedine kasnije verzije mita dopunjuju ovaj motiv – Odisej ne izbegava rat samo iz straha od proročanstva ili želje da ostane uz Penelopu, već i zbog duboke političke i lične netrpeljivosti prema Atrejevim sinovima, Agamemnonu i Menelaju. U pomenutim tradicijama, Odisej prepoznaje da je rat protiv Troje ponajpre posledica Menelajevog privatnog porodičnog gubitka i Agamemnonove ambicije da učvrsti vrhovnu komandu među Ahejcima. U kontekstu njegove uloge kralja male i udaljene Itake, on smatra da bi njegova lojalnost bila zloupotrebljena u sukobu koji ne počiva na opštem interesu, već na političkim računima moćnije braće.

Odugovlačenje tako poprima dimenziju racionalnog otpora — Odisej se opire ideologiji kolektivnog ratništva i anticipira cenu dugotrajnog sukoba, čime se prikazuje u vidu skeptičnog kralja koji odbija da bude sredstvo tuđe političke volje. Kada je napokon razotkriven i primoran da se pridruži savezničkim kraljevima, Odisej se od početka ističe kao strateg. Tradicija ga povezuje i sa regrutacijom Ahileja na Skiru, gde ga prepoznaje prerušenog među devojkama.33

Trojanski rat

U Trojanskom ratu Odisej deluje kao taktičar i savetnik, ali i kao ratnik izuzetne spretnosti. Antičke tradicije povezuju ga s ubistvom Resa i Dolona, pregovorima sa Trojancima, misijama špijunaže i epizodama koje uključuju Filokteta, Palameda i Ajaksa.34

Najuticajniji motiv kasnije tradicije jeste ideja Trojanskog konja. Arktin iz Mileta, Stesihor, Vergilije i kasniji mitografi pripisuju Odiseju i ideju i realizaciju drvenog skloništa u vidu konja, koje među Trojancima pobuđuje iluziju da se zapravo radi o predaji Ahejaca i posvetnom darivanju bogovima (dar boginji Atini, ritualizacija predaje); dok unutrašnjost zapravo krije izabrane ahejske ratnike. Ovaj događaj dovodi do pada Troje i predstavlja vrhunac junakove metis, lukave inteligencije.35

Lutanja i povratak (Nostos)

Nakon pada grada Odisej kreće na povratak koji će trajati deset godina i biti prepun iskušenja — motiv koji se razvija u različitim epohama kao alegorija iskušenja čoveka na putu ka domu.

Odisej i saborci napadaju Ismaros, grad Kikonа (tračko pleme). Iako odnose plen, Kikoni pozivaju saveznike i uzvraćaju napad; mnogi Odisejevi ljudi bivaju ubijeni. Kasni izvori naglašavaju da je ovo kazna za prvobitnu pohlepu.36 Dalje, na obali Lotofaga nekoliko saboraca jede cvet (lotos) koji briše sećanje i želju za povratkom. Odisej ih silom odvodi do brodova, čime se uspostavlja tematska osovina borbe protiv zaborava i privida blaženstva.37

U pećini Polifema, Posejdonovog sina, prolazi kroz novu epizodu i iskušenje: kiklop ubija deo posade, a ostatak spasava Odisejeva pronicljivost, vino i užareni kolac. Međutim, trenutak bekstva postaje prelomna tačka čitavog putovanja i postaje novi sloj priče. Nakon što Odisej, ponet ponosom, otkrije svoje ime, Polifem diže ruke ka nebu i izgovara kletvu Posejdonu: da Odisej ili nikad ne stigne kući, ili da se vrati tek nakon dugog lutanja, bez broda, bez ljudi, u tuđem plovilu, i da zatekne nered u sopstvenom domu. Ova kletva postaje dramaturška sila koja određuje sve što sledi, Odisej sada zalazi u nepoznate vode — Posejdon više nije samo bog mora, već lični protivnik junaka.38

Eol i vetrovi: dar koji postaje kazna

Epizoda boravka kod Eola, gospodara vetrova, predstavlja jednu od ključnih tačaka na Odisejevom nostosu jer istovremeno ukazuje na krhkost sreće i granice junakovog autoriteta nad posadom. Eol, impresioniran Odisejevim pripovedanjem i željom za povratkom, daruje mu mehur u kojem su zatvoreni nepovoljni vetrovi, ostavljajući samo povoljan zapadni vetar da vodi brod ka Itaki. Dar funkcioniše kao svojevrsni kosmički poredak u malom — privremena harmonija koju junak treba samo da održi.

Međutim, neposredno pred dolazak na obalu Itake, posada otvara mehur – podstaknuta radoznalošću i sumnjom da je reč o skrivenom zlatu koje im je Odisej uskratio. Posledica je trenutni gubitak kontrole nad prirodnim silama: oluja poništava celokupan prethodni napredak i vraća brod natrag, na Eolovo ostrvo. Kada se Odisej ponovo obrati Eolu, ovaj odbija da mu ponovo pomogne, tumačeći povratak kao znak da je junak pod božanskom nemilosti i da bi dalja intervencija bila suprotna volji bogova. Ovaj trenutak tradicija ističe kao prelomnu tačku — prvi jasno artikulisani nagoveštaj da bogovi aktivno otežavaju Odisejev povratak.39

Kirke

Sledeća destinacija na kojoj su se Odisej i saborci našli je ostrvo Eja na kome je živela Kirke, veštica koja je bila nadaleko poznata po tome što je pretvarala ljude u svinje. Odisej, uz pomoć Hermesa, uspeva da odoli njenim čarima. Kirke vraća ljudski oblik njegovoj posadi i prima junaka kao dragog gosta; neke verzije tvrde da je na ostrvu boravio godinu dana, dok pojedine (kasnorimske) tvrde i da je imao decu sa Kirkom.40

Na Kirkin nagovor Odisej silazi u Had kako bi se posavetao s prorokom Tiresijem. U podzemlju sreće brojne senke: majke, heroine, ratnike, a u kasnijim verzijama i Ajanta kome nudi priliku za pomirenje. Ovaj silazak postaje jedan od najuticajnijih uzora za kasnije nekyia (silazak junaka u podzemni svet radi prizivanja ili konsultovanja mrtvih) narative.41

Sirene, Skila i Haribda

Odisejev prelazak preko morskih opasnosti kulminira u dvema uzastopnim epizodama koje tradicija tumači kao progresivnu eskalaciju iskušenja. Najpre se suočava sa Sirenama, čija pesma zavodi um i poništava volju putnika. Po Kirkinom savetu, naređuje posadi da voskom začepi uši, a sebe vezuje za jarbol kako bi mogao da čuje pesmu bez opasnosti da joj podlegne. Ovaj čin u kasnijoj ikonografiji i alegoriji postaje paradigma napetosti između želje za znanjem i samouništenja, odnosno model kontrole nad opasnom spoznajom.42

Neposredno nakon toga, brod se približava tesnacu između Skile i Haribde, čudovišta koja predstavljaju dve krajnosti u procesu izbegavanja opasnosti: Skila, višeglava neman koja otima mornare s broda, i Haribda, vrtlog koji može progutati čitavo plovilo. Kirkin savet da se približi Skili — jer je gubitak nekoliko ljudi manje zlo od totalnog uništenja — uvodi motiv tragičnog izbora koji ne dopušta potpuno rešenje. Odisej, svesno prihvatajući delimičnu žrtvu, upravlja brodom uz obalu Skile, čime gubi deo posade, ali omogućava opstanak preostalih saputnika.43

Helijeve krave, Kalipso i Feačani

Posle brojnih iskušenja na moru, Odisej i njegova posada stižu do ostrva Sunčevih krava, svetog stada Helija. Uprkos jasnoj zabrani koju im je Odisej postavio, iscrpljena i gladna posada kolje krave, čime izaziva trenutnu i nemilosrdnu kaznu bogova. Brod tone u oluji, a svi članovi posade ginu; Odisej ostaje kao jedini preživeli, osuđen na dalji put u izolaciji i osamljenosti.44

Nakon što preživi brodolom, Odisej dolazi na ostrvo Ogigiji, gde ga zadržava nimfa Kalipso. Ona mu nudi besmrtnost i večnu mladost, ali junak ostaje rastrzan između iskušenja i neugasive želje za povratkom u domovinu. Tek posredstvom božanske intervencije dobija dozvolu da napusti ostrvo i nastavi putovanje ka Itaki.45

Njegovo dalje putovanje odvodi ga u zemlju Feačana, narod koji je bio poznat po gostoprimstvu i bliskosti s bogovima. Tamo Odisej konačno pronalazi sigurnost i priliku da ispriča nekome svoja lutanja. Feačani ga potom prevoze čudesnim brodom do Itake, omogućivši mu tim činom dugo očekivani povratak kući i ostvarenje nostosa.46

Povratak na Itaku i obnova doma

Po dolasku na Itaku, Odisej se pretvara da je prosjak kako bi diskretno ispitao vernost sluga, kao i snagu onih koji su boravili u  njegovom domu. Priključuje mu se sin Telemah, koji je u prethodnom periodu tragao za ocem i prikupljao informacije o situaciji u kraljevstvu.

Zatim sledi obračun s proscima koji su okupirali dvor, ugrožavajući Penelopinu čast i stabilnost doma. Odisej, zajedno sa Telemahom i vernim slugama, smireno i strateški ubija prosce pomoću luka i koplja. Nakon Odisejevog povratka na Itaku, Penelopa ga ne prepoznaje odmah. Kako bi proverila njegov identitet i odredila da li je to zaista njen muž, postavlja pitanje o bračnom krevetu. Odisej zna da je taj krevet posebno izrađen od masivnog hrastovog stabla koje je učvrstio u tlo i da se, zbog njegove konstrukcije, nije moglo pomeriti ili preneti. Odisej opisuje detalje kreveta i način na koji je bio sastavljen, što potvrđuje njegov identitet. Ovaj trenutak simbolizuje vernost, intimnost i neuništivost porodičnih i domaćih vrednosti, istovremeno naglašavajući jedinstvenu povezanost para koji je preživeo decenije razdvojenosti i niz iskušenja.47

Kako bi se sprečio dalji krvavi sukob, u nekim verzijama priče boginja Atina posreduje između porodica ubijenih prosaca i Odiseja, kako bi se uspostavio mir i konsolidovala stabilnost kraljevstva. Ovim se završava period povratka, uspostavljanja poretka i obnove Odisejevog domaćeg i političkog autoriteta.

Kasniji mitovi i smrt Odiseja

Kasniji izvori donose različite tradicije o Odisejevoj smrti:

  • Telegonov mit: U Telegoniji, Telegon — sin kojeg je Odisej dobio s Kirkom — slučajno ubija oca kopljem obloženim raži. Zatim dovodi Penelopu i Telemaha na Eju, gde se svi mire, a po nekim tradicijama ovaj susret simbolizuje potpunu obnovu porodične harmonije i blagoslov bogova.48

  • Smrt na moru: U pojedinim kasnijim predanjima Odisej umire tokom plovidbe ili na obali mora. Ove verzije stoje u otvorenom neskladu sa Tiresijinim proročanstvom, koje u Homerovoj Odiseji izričito predviđa „blagu smrt daleko od mora“. Zbog toga se ova alternativne predanja smatraju posthomerovskim reinterpretacijama koje odstupaju od arhaične epike.

  • Vladavina u starosti: Mitografi poput Pauzanija beleže varijante u kojima Odisej živi dugo i vlada Itakom sve do svoje prirodne smrti.49

Literatura

Primarni izvori

  1. Homer. The Odyssey. Edited and translated by A. T. Murray. Cambridge, MA: Harvard University Press, 1919.
  2. Homer. The Iliad. Edited and translated by A. T. Murray. Cambridge, MA: Harvard University Press, 1924.
  3. Apollodorus. Bibliotheca. Edited and translated by James G. Frazer. Cambridge, MA: Harvard University Press, 1921.
  4. Apollonius Rhodius. Argonautica. Translated by R. C. Seaton. Cambridge, MA: Harvard University Press, 1912.
  5. Vergil. Aeneid. Edited and translated by H. R. Fairclough. Cambridge, MA: Harvard University Press, 1916.
  6. Quintus Smyrnaeus. Posthomerica. Translated by A. S. Way. London: Loeb Classical Library, 1913.
  7. Euripides. Cyclops. Edited and translated by E. P. Coleridge. Cambridge, MA: Harvard University Press, 1912.
  8. Hyginus, Gaius Julius. Fabulae. Edited and translated by Mary Grant. University of Kansas, 1960.
  9. Plutarch. Quaestiones Graecae. Cambridge, MA: Harvard University Press, 1927.
  10. Homeric scholia. Various editions.

 

Sekundarni izvori

  1. Beazley, John D. Attic Red-Figure Vase-Painters. Oxford: Clarendon Press, 1963.
  2. Boardman, John. Greek Sculpture: The Classical Period. London: Thames and Hudson, 1985.
  3. Burkert, Walter. Greek Religion: Archaic and Classical. Cambridge, MA: Harvard University Press, 1985.
  4. Chantraine, Pierre. Dictionnaire étymologique de la langue grecque: Histoire des mots. Paris: Klincksieck, 1968.
  5. Clay, Jenny Strauss. The Wrath of Athena: Gods and Men in the Odyssey. Princeton, NJ: Princeton University Press, 1983.
  6. Detienne, Marcel, and Jean-Pierre Vernant. Cunning Intelligence in Greek Culture and Society. Chicago: University of Chicago Press, 1978.
  7. Finley, M. I. The World of Odysseus. Rev. ed. New York: Viking Press, 1978.
  8. Nagy, Gregory. Pindar’s Homer: The Lyric Possession of an Epic Past. Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1990.
  9. Segal, Charles. Sing, Muse: The Classical Greek Experience of the Heroic. Lanham, MD: Rowman & Littlefield, 1999.
  10. Chantraine, P. Dictionnaire étymologique de la langue grecque: Histoire des mots. Paris: Klincksieck, 1968.
  11. Beekes, R. S. P. Etymological Dictionary of Greek. Leiden: Brill, 2010.
  12. Campbell, Joseph. The Hero with a Thousand Faces. Princeton, NJ: Princeton University Press, 1949.
  13. Jung, Carl Gustav. The Archetypes and the Collective Unconscious. Translated by R. F. C. Hull. Princeton, NJ: Princeton University Press, 1959.
  14. Adorno, Theodor W., and Max Horkheimer. Dialectic of Enlightenment. Amsterdam: Querido, 1944.
  15. Calvino, Italo. Lezioni americane. Milano: Garzanti, 1983.
  16. Steiner, George. The Poetry of Thought. New York: New Directions, 2004.
  17. Pausanias. Description of Greece. Vol. 8. Cambridge, MA: Harvard University Press, 1918.
  18. Eugammon of Cyrene. Telegonia (fragments).

 

Reference 

  1. Homer, Odyssey, ed. and trans. A.T. Murray, Harvard University Press, 1919.[↩]
  2. Detienne, M. & Vernant, J.-P. (1978). Cunning Intelligence in Greek Culture and Society. Chicago: University of Chicago Press.[↩]
  3. Homer, Iliad, ed. and trans. A.T. Murray, Harvard University Press, 1924.[↩]
  4. Clay, J. S. (1983). The Wrath of Athena: Gods and Men in the Odyssey. Princeton: Princeton University Press.[↩]
  5. Apollodorus, Bibliotheca, II.7–VIII; Apollonius Rhodius, Argonautica; Vergil, Aeneid VI, 98–155.[↩]
  6. Burkert, W. (1985). Greek Religion: Archaic and Classical. Cambridge, MA: Harvard University Press; Vernant, J.-P. (1991). Myth and Society in Ancient Greece. New York: Zone Books; Nagy, G. (1990). Pindar’s Homer: The Lyric Possession of an Epic Past. Baltimore: Johns Hopkins University Press.[↩]
  7. Finley, M. I. (1978). The World of Odysseus. New York: Viking Press; Clay, J. S. (1983). The Wrath of Athena.[↩]
  8. Segal, C. (1999). Sing, Muse: The Classical Greek Experience of the Heroic. Lanham: Rowman & Littlefield; Adorno, T. W. & Horkheimer, M. (1944). Dialectic of Enlightenment. Amsterdam: Querido.[↩]
  9. Dante Alighieri, Inferno, Canto XXVI; Joyce, J. (1922). Ulysses. Paris: Shakespeare and Company.[↩]
  10. Calvino, I. (1983). Lezioni americane. Milano: Garzanti; Steiner, G. (2004). The Poetry of Thought. New York: New Directions.[↩]
  11. Homer, Odyssey, XIX, 386–409.[↩]
  12. Eustathius, Commentarii ad Homeri Odysseam, XIX, 406; Hesychius, Lexicon, s.v. Ὀδυσσεύς.[↩]
  13. Chantraine, P. (1968). Dictionnaire étymologique de la langue grecque: Histoire des mots. Paris: Klincksieck.[↩]
  14. Beekes, R. (2010). Etymological Dictionary of Greek. Leiden: Brill.[↩]
  15. Burkert, W. (1985). Greek Religion: Archaic and Classical. Cambridge, MA: Harvard University Press; Vernant, J.-P. (1991). Myth and Society in Ancient Greece. New York: Zone Books.[↩][↩]
  16. Chantraine, Pierre. Dictionnaire étymologique de la langue grecque: Histoire des mots. Paris: Klincksieck, 1968.[↩]
  17. Beazley, John D. Attic Red-Figure Vase-Painters. Oxford: Clarendon Press, 1963.[↩]
  18. Boardman, John. Greek Sculpture: The Classical Period. London: Thames and Hudson, 1985.[↩]
  19. Homer. The Iliad. Ed. and trans. A. T. Murray. Cambridge, MA: Harvard University Press, 1924.[↩]
  20. Detienne, Marcel, and Jean-Pierre Vernant. Cunning Intelligence in Greek Culture and Society. Chicago: University of Chicago Press, 1978.[↩]
  21. Clay, Jenny Strauss. The Wrath of Athena: Gods and Men in the Odyssey. Princeton, NJ: Princeton University Press, 1983.[↩]
  22. Apollodorus. Bibliotheca. Ed. and trans. James G. Frazer. Cambridge, MA: Harvard University Press, 1921.; Vergil. Aeneid. Ed. and trans. H. R. Fairclough. Cambridge, MA: Harvard University Press, 1916.[↩]
  23. Nagy, Gregory. Pindar’s Homer: The Lyric Possession of an Epic Past. Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1990.[↩]
  24. Finley, M. I. The World of Odysseus. Rev. ed. New York: Viking Press, 1978.[↩]
  25. Jung, Carl Gustav. The Archetypes and the Collective Unconscious. Trans. R. F. C. Hull. Princeton, NJ: Princeton University Press, 1959.[↩]
  26. Campbell, Joseph. The Hero with a Thousand Faces. Princeton, NJ: Princeton University Press, 1949.[↩]
  27. Adorno, Theodor W., and Max Horkheimer. Dialectic of Enlightenment. Amsterdam: Querido, 1944.; Segal, Charles. Sing, Muse: The Classical Greek Experience of the Heroic. Lanham, MD: Rowman & Littlefield, 1999.[↩]
  28. Homer, Odyssey XIX, 412–416; Apollodorus, Bibliotheca II.7.[↩]
  29. Burkert, W. (1985). Greek Religion: Archaic and Classical. Cambridge, MA: Harvard University Press.[↩]
  30. Detienne, M. & Vernant, J.-P. (1978). Cunning Intelligence in Greek Culture and Society. Chicago: University of Chicago Press.[↩]
  31. Finley, M. I. (1978). The World of Odysseus. New York: Viking Press.[↩]
  32. Apollodorus, Epitome 3.7; Hyginus, Fabulae 95.[↩]
  33. Apollodorus, Bibliotheca 3.13.8; Hyginus, Fabulae 96.[↩]
  34. Homer, Ilijada, IV, 173–203; XXI, 1–100; Quintus Smyrnaeus, Posthomerica; Apollodorus, Epitome.[↩]
  35. Vergil, Aeneis II; Tryphiodorus, Ilion Persis; Apollodorus, Epitome 5.14–5.23.[↩]
  36. Homeric Cycle (frag.), Apollodorus, Epitome 7.1–3.[↩]
  37. Homer, Odyssey 9.82–105; Apollonius Rhodius 4.1730; mitografske parafraze u Tzetzu.[↩]
  38. Homer, Odyssey 9.408–493; Euripides, Cyclops; Apollodorus, Epitome 7.4–12.[↩]
  39. Homer, Odyssey 10.1–99; Apollodorus, Epitome 7.13–17.[↩]
  40. Hyginus Fabulae 125; Plutarch, Quaestiones Graecae 14.[↩]
  41. Homer, Odyssey 11.1–400; Apollodorus, Epitome 7.18–20; Vergil, Aeneis VI kao paralela.[↩]
  42. Homer, Odyssey 12.1–123; Apollodorus, Epitome 7.21–24; Hyginus, Fabulae 125.[↩]
  43. Homeric scholia; Apollodorus, Epitome 7.22–24.[↩]
  44. Apollodorus, Epitome 7.24–28.[↩]
  45. Apollodorus, Epitome 7.29–36; Ovid, Metamorphoses XIV.[↩]
  46. Apollodorus, Epitome 7.37–40.[↩]
  47. Apollodorus, Epitome 7.41–42; Ovid, Metamorphoses XIII.[↩]
  48. Eugammon od Kirene, Telegonia (fragmenti); Proklov rezime Ciklusa epova.[↩]
  49. Pausanias, Description of Greece 8.12.6.[↩]